Једном давно, на јутрошње јутро, хитао сам у Дебељу, преко језера, на Јовањдан код моје тетке Миме. Срце ми гредом поскакивало од радости. Гушило ме, стизало до под грло.

Под опанцима ми шкрипао снег у још неразгаженој пртини, светлуцале около пахуље, прозирне и невине ко дечја душа.

Испод Врхова, под разгранатом, највећом јелачом угледао сам то јутро покојног ђеда Гвоздена. Или ми се само учинило. Седео је наслоњен на стабло, под којим је некад, у сред зиме, док је био жив, знао да преноћи. Огрнут сукненим капутом. Накривио шајкачу на десну страну, и смеје се, обасјан зраком сунца која се преламала и одбијала од једне пахуље…

Закачио десну руку за зубун, певуши, као некад, док је био жив:

– Мој Зоране, моја грушко гњила, ја све скитам а за тебе питам…

Мени је срце тукло у грудима к’о лудо. Одоздо, из дубодолина, од Дубоког потока и Средњег бријега сукљала је хладноћа, и неко црнило, горе, под оном јелачом, било је и светло и топло, к’о у соби.

Журио сам у Дебељу, на славу код тетке.

Под Салијевом равни, крај цркве, видио сам крај пртине бабу Љубинку. Или ми се само учинило. Држала је у руци кришку црног ‘леба намазану кајмаком, исто као оног јутра, кад је, док је била жива, иза куће у Забрдашима звала ме да дотрчим одоздо из потока, на доручак. Забрађена у жуту мараму, на ногама јој, виде се изнад опанака, везене чарапе. Милог, благог осмеха…

Застао сам пред њом. Да је видим. Зажелео сам је се. Давно је отишла, а ја био мали, нисам умео ни да је ожалим. Мислио да ће се брзо вратити.

Иза цркве на Љубичиној равнии поздравио ме војнички, са споменика крајпуташа, неко од Каплана. Извио се војнички, у снегу, принео шаку шајкачи, виде му се ране од куршума на грудима и крвава блуза. Остао мртав у гудурама Албаније 1916. а јутрос, на Јовањдан жив. На споменик, наслоњена дрвена крстача окована лимом, а лим улубљен, ко зна куда све ношена и проношена, куда све на страдању била, а са споменика шарене се слова, и намолована пушка и униформа оног Каплана.

Изнад Пуљака упао сам у целац. Ни пртине, ни пристранка да прођем, упаде ми снег у опанке, озебоше ноге у вуненим чарапама.

На мосту у Пуљцима, стајао сам и крстио се. Ко и сав народ кад прође мостом. Гледао у стену која је штрчала над водом. Под стеном некад била пуљачка црква, испред цркве гробље мојих предака. Тог јутра олтар је био дубоко у води, а светлео је одоздо, ко сунце жарко, или су се само зраци сунца преламали кроз воду па ми се учинило.

Кад је настало језеро, црква се одвојила од темеља, дуго пливала водом, од обале до обале, како је ветар носио, а људи, около по брдима, стајали, крстили се, и бојали Бога.

Заледиле даске дрвеног моста на Пуљцима, светлео је лед, мене, док сам прелазио, да се не оклизам и не суљнем у језеро, као и касније, кад ми је било тешко, чувао свети Јован.

Тетка Мима, кад ме је угледала на брегу иза куће, истрчала пртином преда ме… За њом и тетак Неђељко, она убрадила жуту мараму, обукла шарени вунени прслук и сукнену сукњу, назула опанке без каиша, тетак под шајкачом усукао жуте бркове, љуби ме у оба образа, ја му на пртини честитам славу, он виче – „Добро дош’о…“. Тетка ме пита – „Јеси ли се уморио Зоре, како прегази снијег…“

Иза њих брвнара, утонула у сметове. Иза намета вире црна брвна, поцрнела од киша и снегова, од живота тешког сељачког. А тетак ме води под руку, ко да не умем сам да приђем кући, иза нас тетка, сија се њена марама на глави као сунце… Од Смудинога дува северац.

Унутра, видим још кроз прозор, док сам са опанака и пантолона отресао залеђени снег, гори свећа. За столом стари Дебељци, домаћини, титра пламен свеће по њиховим лицима и по ободима шајкача, смеју се, причају. Лица им сува, изборана, изморена сељачким животом на тврдој земљи око Смудинога, жута ко светачка на фрескама у Милешеви… Причају, смеју се, ја стојим пред том сликом, огрејан ко сунцем. Не чујем их за трен, осећам ко да ме нека сила одиже са земље, па и ту брвнару, и свећу и оне људе за трпезом гледам одозго, са небеса, испод облака који се навукао на сунце…

Унутра је мирисао тамјан. И сува смрчевина, и љути зној, и тврди сир са алуминијумског, на крајевима улубљеног тањира, и љута жута паприка из туршије…

Крстио се тетак Неђељко наздрављајући првом, па другом, па трећом чашом… Радост му сијала из очију. „Да помогну Господ и Свет Јован“, читао је док су му низ образе сваки час ишле сузе.

Гледао сам тетку док је, стављајућ на сто жути, тек испечени хлеб, крила руке, црне, успуцале, жуљевите, и док их је после, док је стајала крај трпезе, завлачила под вунени прслук, да их не видимо… Срамота је…

И, све је то, трајало трен. И пламен славске свеће, и лица старих Дебељаца жута под светлошћу свеће, и мирис хлеба у који је додато мало јечменог брашна, тек да замрише, и прича, славска, домаћинска, и тај осећај радости у срцу, и, већ сам одмицао назад, преко Љубичине равне и Раскрсница, и дрхтао од хладноће…

И није под оном јелачом у Босању, највишом и најширом, било мог ђеда Гвоздена. Отишао некуд…

Одавно већ моји тетка Мима и тетак Неђељко, Јовањдан славе горе, у Царству небеском. За трпезом светог Јована. А мени јутрос, док су ми пред очима и они и њихова брвнара у Дебељи, у пристранку изнад језеру, срце пуно туге и радости.

Радости која се може осетити само за зиме, за слава, за ових богом благословених, дивних дана. И туге, али не оне тешке, која притисне срце и плећа па човек под њом тешко корача, него оне друге, туге радосне, кад имаш кога да паматиш, и кад ти свако сећање на њега испуни срце неког топлином, к’о да ти је сам Бог пошаље да те огреје. И да ти помогне да нађеш пут, стазу кроз живот, понекад, кад је изгубиш и кад ти се учини да више немаш куд, а уствари, имаш.

Свети Јоване, спаси…

Зоран Шапоњић, новинар, рођен 1966. у Новој Вароши. Дипломирао на одсеку за новинарство Факултета политичких наука у Београду. Радио у Борби, Блицу, Гласу јавности, Куриру. За ове листове 90-их година прошлог века звештавао са свих ратишта бивше Југославије. Добитник годишње награде УНС за репортажу, 2014. добио Гран при Интернационалног фестивала репортаже у Апатину. Аутор књиге репортажа ''Љубомирова земља''. Ожењен, отац двоје деце.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

zoran šaponjić jovanjdan