Ратни дневници бележе: Грува српска артиљерија, тутњи јека топова низ Јужну Мораву. Прва армија је раздаљину од Куманова до Ниша, око 160 километара, под борбом прешла за само шест дана.

НОВИ командант Солунског фронта постављен је 13. јуна 1918. године, био је то трећи по реду Француз, дивизијски генерал Луј Франше д'Епере. У једној широкој и живој војно-политичкој активности, савезници су прихватили његове разлоге да се Солунски фронт оживи и покрене.

Почетком септембра почела је офанзива и српској војсци, с новим начелником штаба, војводом Живојином Мишићем (на вису Јелак, кота 1.700), за пробој је додељен фронт ширине 33 километра, од Сушице до Лешнице.

Генерал Франше д'Епере, како наводи један француски извор, показао се на Солунском фронту, не само као добар стратег, већ и као добар психолог. Он је много наде и вере полагао у српског војника. Знао је његове жеље и чежње за домовином. У тим осећањима била је додатна снага, јача од сваке оружане и војничке. Он је знао да српски војник осећа далеки зов завичаја.

- Заповедник Солунског фронта веома добро је знао и жеље српске Врховне команде. Она је, а нарочито престолонаследник, желела да се у своју земљу врати са што већим достојанством. Требало је покрити многе погрешке и промашаје учињене од 1915. па до искрцавања на Крф, а онима код куће, који су били остављени на милост непријатељу, показати да им опет долазе као узвишени ослободиоци са својим моћним савезницима - бележи Божидар М. Јововић.

ЗА ПРОБОЈ фронта одређена је Друга армија војводе Степе Степановића, на одсеку Камен - Сокол, са задатком да избије на Вардар. Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, требало је да јој штити леви бок и уједно помаже у напредовању.

Бојовићу, који је у јуну 1918. године преузо команду Прве армије, указала се прилика да покаже таленат и војничко умеће.

У првом ешалону имао је Дринску и Дунавску, а у другом Моравску дивизију. Зором, 15. септембра, јединице су кренуле у пробијање непријатељских положаја.

Прва армија је сломила отпор Бугара западно од соколских коса, одбацила непријатељске колоне које су настојале да зауставе њено наступање, дајући отпор на сваком положају, који су били јако утврђена. Продужила је, вешто користећи своје брдске батерије, наступање према Црној Реци, на којој су Бугари порушили мостове. И поред јаког отпора, Прва армија главнином својих снага наступа правцем према Прилепу и раздваја бугарску војску, наставља енергично наступање и продор према северу.

Већ 17. септембра бугарска Друга и Трећа дивизија, које су браниле фронт испред српско-француских јединица, почеле су да се разилазе у одступању...

ГЕНЕРАЛ Бојовић 26. септембра 1918. издаје наредбу својим јединицама:

- Наш врховни командант Његово краљевско височанство наследник престола Александар, ценећи до сада постигнуте лепе успехе I армије у борби противу наших свирепих непријатеља, мене, као њеног команданта, произвео је данас у чин војводе, дајући и овим чином видан знак свог признања и задовољства за успешан рад I армије.

- Ово моје производство заслуга је официра, подофицира, војника I армије, који су под вештим предвођењем својих старешина, савлађујући јака утврђења и безпримерно тешко земљиште, задали мрским непријатељима први смртни ударац...

Избивши на простор Куманова, Прва армија је доживела још једну свечаност, после оне у октобру 1912. године. Она је разоружала потпуно побеђену бугарску војску, што је био и једини кратак одмор у њеном наступању без предаха.

С КАПИТУЛАЦИЈОМ Бугарске утихнуо је источни део балканског војишта. Јединице Солунског фронта могле су без опасности са десног крила да се упуте према северу, ка Дунаву, а требало је још прекинути железничку везу између Беча и Цариграда. Чвор те значајне саобраћајнице налазио се у Нишу.

Прва армија је раздаљину од Куманова до Ниша (око 160 километара) прешла за шест дана, прелазећи често под борбом по 25 до 35 километара дневно. Она је, иначе, од полазних линија на Солунском фронту непрестано била у борбеном покрету и поретку, неуредно храњена и опремана због удаљених линија снабдевања, а и грип је због лоше одеће и обуће избацивао војнике из строја.

Командант Солунског фронта генерал Франше д'Епере упутио је српској Врховној команди у Скопљу наређење да "Прва српска армија обустави надирање ка Нишу, јер може да компромитује цео успех". Будући да српски војник четири године крсну славу није славио код куће, генерал Бојовић је одговорио:

- Српски војник је наредио јуриш на Ниш. Наређење ће бити извршено...

Моравска дивизија је на планини Селичевици отворила капије Ниша, а војвода Бојовић је коњичким јединицама обухватио крила 11. немачке армије, намећући јој опсаду или повлачење, па је Ниш ослобођен 12. октобра.

СРБИЈА зове. Грува српска артиљерија, тутњи јека топова низ Јужну и Велику Мораву. У далеким селима, са згариштима и црним барјацима на кућама, најављује велики ратни поход од Солунског фронта према обалама Дрине, Саве и Дунава и крај окупације.

У одступању немачка 11 армија минира ћуприје и оштећује друмове. А имала је све услове, осим једног, да туче Прву српску армију. Генерал Милан Ђ. Недић наводи чињенице:

- Она је од Прве армије била јача за 20 батаљона и 26 батерија, налазила се на положајима од природе јаким и местимично фортификацијски утврђеним, трупе су биле одморне и добро снабдевене материјално, имале су железницу за дотурање свих потреба из најдубље позадине. Све ово није било код I армије наше, али је она била морално јача: ослобађала је свој дом и своју отаџбину.

РАТНИ дневници бележе да Моравска, Дунавска и Дринска дивизија ослобађају Шумадију, да делови Коњичке дивизије 29. октобра избијају на Дунав. Одушевљење и незаборавни догађај за старе Београђане, улазак првог весника слободе на Звездари, ескадрона коњице Дунавске дивизије, на челу са коњичким потпоручником Иваном Живаљевићем, описао је хроничар листа "Време":

- На коњима, који су ишли лаганим ходом, јахали су снажни српски коњаници, у жућкастим војничким униформама, са шлемовима на главама. Сабље им нису биле исукане већ су стајале у канијама, које су висиле низ кољске сапи, онако како доликује ослободиоцима...

На основу извештаја из Дунавске дивизије, камандант Прве армије војвода Петар Бојовић, 1. новембра 1918. године, у 21 сат, доставља телеграм Врховном команданту:

- Света престоница вашег височанства поносни Београд, радосно је данас дочекао своје ослободиоце славом овенчане војнике Прве армије и слободних раширених руку очекује долазак свога витешког врховног команданта...

ПРИЗНАЊЕ ПРВОЈ АРМИЈИ

КОМАНДАНТ Солунског фронта генерал Д'Епере указао је част српској војсци, осврћући се нарочито на постигнућа Прве армије:

- Умесно је напоменути да је српска Прва армија, којој је припала слава да уђе у Београд, учествовала у свим борбама, напредујући без застоја, без одмора, непрестано у отвореном додиру с непријатељем, којега је држала за гушу, врло често без снабдевања основним војничким и људским потребама, не знајући ни за глад, ни умор, с великом вољом наступајући напред, што је брже могла. Поред ње, све савезничке јединице оствариле су с великим напором задатак што им је поверен: разбијање заједничког непријатеља.

Драгољуб Гагричић

Патриота не служи окупатору

Бојовић је одбио да буде министар, рекавши да је он само војник. Знајући шта Петар Бојовић значи за српски народ, Франц Нојбахер нудио му сарадњу са снагама Рајха. Војвода је ову понуду глатко одбио.