Највеће ратно одликовање, Карађорђева звезда са мачевима, засијало је на грудима 16 Нововарошана - бомбаша, митраљезаца, извиђача...

Испуњавајући свету дужност према народу и отаџбини, ратници са Муртенице, Златара и Јавора били су у многим љутим биткама. Испољавали су издржљивост, храброст и јунаштво у јединицама Српске војске, где су подвизи војника и старешина били свакодневни и где није било лако стећи славу.

Највеће ратно одликовање – Карађорђева звезда са мачевима – засијало је на грудима 16 Нововарошана. Орден, установљен 1904. године, на 100-годишњицу Првог српског устанка под Карађорђем, додељиван је најхрабријим, почев од Првог балканског рата.

Само четворица носилаца Карађорђеве звезде су се помињала у неким изворима све до појаве Биографског лексикона Златиборског округа ( Београд, 2006.), када се наводе подаци за 12 ратника, а у књизи Радивоја Папића „Ужичка војска и четврти пук 1914.“ ( Народни музеј Ужице, 2014. ) их је 16 (по месту рођења у нововарошком крају). У Папићевој књизи прeузет је списак из неопбајвељног рукописа др Рада Познановића „Јунаци Карађорђеве звезде у ужичком крају“, где су биографски подаци 329 носилаца овог одликовања у 11 општина.

РАНЕ СА ЦРНИХ ЧУКА

На жалост, ни последњи помен славних ратника не доноси слике и податке о годинама рођења и смрти Јована Т. Томашевић из Мишевића, сем да је био учесник српско-турских ратова 1876-1878. године, затим у оба балканска и Првом светском рату, као ни за Драгомира И. Мандић из Негбине, а нема ни фотографије Благоја Рољевића из Божетића, ни године смрти Арсенија Бучевца из Бистрице.

Највећи број ових витезова слободе били су земљорадници, неколицина их је стекла чинове (под)наредника, Вукосав Ђ. Радишић био је мајор, а генерал Петар Бојовић, петоструки носилац Карађорђеве звезде, заслужио је чин војводе, командујући Првом армијом у пробоју Солунског фронта.

- Јуначе, стекао си је својом крвљу и ранама – рекао је официр качећи Карађорђеву звзду са мачевима на груди Радише Гојгића, из Негбине, каплара 1. чете 3. батаљона 4. пешадијског пука, у дворишту болнице у Бизерти.

У логор далеке Африке Радиша је стигао из Солуна, после четири тешке ране од куршума на Црним чукама подно Кајмакчалана у септембру 1916.Другови су га, под окриљем мрака, изнели са разбојишта. А претходне ноћи је кршни делија испод Муртенице први кретао у љуту и крваву борбу командујући: „Отшарафи бомбе!.. .Сад, пали!“ И док су око његове главе, као рој пчела, као облак љутих осица, зујали куршуми, извлачио је рањенике, храбрио другове и опет видео и осматрао сваки покрет непријатеља, да би положај био заузет на нож.

Карађорђева звезда - највеће ратно одликовање

ТРУБОМ ЗАРАДИО ОРДЕН

Како је Милан Миросавић, земљорадник из Јасенова, трубом спасио јединицу од тешког пораза и зарадио златно војничко одличје, о чему се још прича у старовлашким селима, траг је оставио Милисав Р. Ђенић:

- Кроз хладну јесењу ноћ Бугари су, са исуканим бајонетима и откаченим бомбама, у масама јуришали на положаје Ужичана. Настаде крвави окршај прса у прса. На обе страна ужасна ломљава.Прскају кундаци, звече шлемови, ломе се крвави бајонети, а јауци су све болнији и јачи...Кад су се у овој кланици наши редови почели повијати и кад је свима било јасно да је пораз неизбежан, из трубе Милана Миросавића, заклоњеног од непријатељских погледа, почеше се крвавим разбојиштем разлегати звуци бугарске одступнице...

Након ноћи у којој су се Ужичани прибрали, средили редове и кренули за непријатељем, на тражење команданта да му објасни откуд зна да свира бугарску одступницу, Миросавић је одговорио:

- Господине, мајоре, чуо сам је стотину пута на Солунском фронтуи, па да сам луд – досад би је научио!

Смркнуто лице свог земљака, генерала Крсте Смиљанића, команданта Динске дивизије, озарио је Бранко Поповић, из Беле Реке, командир јуришног одељења 4. пешадијског пука. Генерал је поподне са осматрачнице догледом разглeдао простор на ком су били бугарски ровови, немачки топови и хаубице, али није могао да дозна позиције.

Неустрашиви комита, чије су бомбе рушиле турске карауле код Ристовца косиле швапске стрељачке стројеве у Колубарској бици и уништавале митраљеска гнезда на Кајмакчалану и Сивој Стени, са својим добровољцима , кад се ноћ беше увелико спустила, зашао је непријатељу иза леђа. На небу су засјале три ракете и означиле бугарска упоришта, убрзо се огласила српска артиљерија, па кренула пешадија, а Бранково одељење, притајено у бугарској позадини, бомбама је дочекало непријатеља у одступању. И није изгубило ни једног војника...

ПОНОС СРПСКОГ НАРОДА 

Према рукопису књиге „Јунаци Карађорђеве звезде у ужичком крају“, нововарошки јунаци су из десет села и један из града:

Бела Река: Думоњић Мијаило (1894-1975) и Поповић В. Бранко (1885-1984), Бистрица: Бучевац Арсеније (1885-1954), Божетићи: Рољевић Р. Благоје (1884 -1943), Буковик: Поповић Војислав (1890-1951), Бурађа: Богићевић Б. Момир 1895-1942) и Мандић Л. Драгомир-----, Дебеља: Радишић Ђ. Вукосав, (1884-1945), Драглица: Кутлешић Б. Раденко (1884-1933) и Љубојевић И. Богдан (1889-1929, Дрмановићи: Пуцаревић Вукоман (1891-1944), Јасеново: Миросавић М. Милан (1891-1959), Мишевићи: Бојовић П. Петар(1858-1945 и Томашевић Т. Јован-------, Негбина: Гојгић Радиша (1884-1968) и Нова Варош: Аночић М. Ђорђе ( 1886-1941).

Овенчани славом - Радиша Гојгић и Милан Миросавић