"У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у данашњој борби, ја Вам стављам на располагање моје име и моју децу", поручио је Бојовић 1942. године Дражи Михаиловићу. Сахрањен је скромно, без почасти.

ПОРЕД многих личних недаћа и несрећа које су га пратиле у животу, војвода Бојовић је доживео да се пред његовим очима у најгорим условима руше његова држава и њена војска. у Априлском рату 1941. године војска се расипала и касније у очајничким покушајима настојала да се бар делови обнове.

Један документ говори о томе да је стари војвода, иако у ропству, непрестано напрезао чула да се ухвати за било какав знак живота који би му вратио поуздање и наду да није све пропало. До њега је допро глас да је остатак његове војске, склоњен негде у шумама и наставио непокор окупатору.

Изнемогли ратник, коме је веома добро била позната вештина четничког ратовања, поготову кад занемогне сила редовне војске, обратио се 10. децембра 1942. године команданту Краљевске војске у отаџбини Драгољубу Михаиловићу Дражи. У том покрету војвода је видео последњи трачак могућности отпора.

Истичући да овај документ, иако није остао непознат научној јавности, дуго није објављиван, Божидар М. Јововић подсећа да је "запис оронулог ратника - последња његова исповијест борбеног духа који у њему никада није замирао. У њему стари војвода, као некада у очају, Његошев владика Данило, испробаном реториком, тражи пут, макар и ка слутњи о слободи".

У ПИСМУ насловљеном армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, негде на положај, војвода каже да у својој дубокој старости преживљава часове минулих борби и верује да је српски народ "надахнућем Божјим способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима и дати".

"Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Петар (Живојин, п.а) Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.

У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НАПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ", написао је војвода Бојовић, подржавајући Југословенску војску у отаџбини.

Ратне године војвода Бојовић је провео у изолацији, међу четири зида своје куће, у Београду, под надзором Немаца. Један истраживач бележи: "Умро је потпуно заборављен 19. јануара 1945. године усред невиђене равнодушности за једно херојско доба."

САХРАЊЕН је скромно, без војних почасти, 20. јануара, на запуштеној породичној гробници, парцела 6, гроб 68111.

До београдског гробља тело војсковођe је довезено на таљигама - без униформе, еполета, почасти...

Власт је спречила окупљање грађана који су желели да испрате најмлађег и последњег војводу Српске војске и преко радио-таласа запретила: "свако ко покуша да дође на сахрану, биће ухапшен и кривично гоњен."

Сачуван је оригинал наредбе о недостојној сахрани војводе у граду коме је 1918. године донео слободу, а којом је и мртав кажњен зато што је преминуо недуго после ружног сусрета са осионим ослободиоцима Београда 1944. године. А да је Бојовић умро у логору, како примећује један биограф, управник би му послао венац на дан сахране.

ПОСТОЈИ више верзија о Бојовићевој смрти, сведочења непосредних сведока, мада нема доказа "црно на бело". За нека од тих сведочења историчари тврде да су непоуздана, поготову наводи оних "који су улазили у куће". Најпре је у оптицају била тврдња "да је изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк".

Дико Пејатовић пише да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби. У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио:

- Стани, сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године!

На бруталног и незваног госта, који је гурнуо и срушио старог ратника на патос, насрнуо је војводин син Доброслав.

Енциклопедија "Википедија" пише да су припадници ОЗНЕ, по ослобођењу Београда 1944. године, ухапсили војводу Бојовића и у затвору га свакодневно физички малтретирали и понижавали, а пуштен је кући видно измучен. Његов син Доброслав упућен је на десетогодишњу робију под оптужбом да је био четнички сарадник.

ЧЕТВРТИ извор преноси сведочење др Павла Милошевића, Бојовићевог комшије из Трнске улице, који је тврдио да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу Бојовића јер им је сметало његово славно име. За њих, војвода је био један од највећих носилаца "великосрпског хегемонизма", наводећи:

- Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре.

Енигмом о Бојовићем страдању, последњим данима и одласку из живота у 87. години нису се бавили ни организатори и учесници научног скупа "Живот и дело војводе Петра Бојовића", одржаног у Новој Вароши 27. јуна 1997. године.Прескочили су последњи чин животне драме остарелог ратника?!

ПЕТАР и Милева Бојовић, венчали су се у крагујевачкој Саборној цркви, 4. јуна 1893. године. Имали су шесторо деце. Најстарији Војислав по избијању Првог светског рата 1914. године прекинуо је студије медицине, вратио се у земљу и укључио у војни санитет. Лечећи рањене и оболеле - оболео је од тифуса и умро 1915. године у болници у Крагујевцу. Други син Божидар, рођен 1894. године, саобраћајни инжењер, био је, такође, учесник Првог светског рата, а по завршетку рата радио је у Државној железници, није се женио и умро је 1962. године у Београду.

Кћерка Јелица (1896) била је удата за генерала Милорада Мајсторовића из Азање, са којим је 1922. године родила сина Владимира. Брак се убрзо растурио, а о судбини Владимира нема поузданих података, сем неких тврдњи да је после Другог светског рата живео у Америци до осамдесетих година прошлог века. Јелица је живела и умрла у родитељском дому у Београду 1955. године. Син Доброслав (1898) инжењер, није се женио и умро је 1971. године у Београду. Најмлађи Радослав (1904) поживео је само две године.

Божидар и кћи Рада (1900-1959) извршили су самоубиство у породичној кући у Београду, не оставивши никаквог трага о таквој својој одлуци.

"И Бојовићева родна кућа, једина таква лична имовина остала од наших војних великана, нашла се по страни наше јавности и оних који би требало да брину о историјском наслеђу српског народа. Ми смо, у ствари, уништили и оно што је остало. Бојовићева кућа у Трнској на Врачару и данас представља наглашен осјећај укуса и отмјености српских официра", забележио је Божидар М. Јововић.

ГРОБНИЦА НА НОВОМ ГРОБЉУ

ЧУДНЕ околности повезале су војводину државу и његову породицу. И једна и друга биле су велике и богате, а обе расточене изнутра. Ни до данас нису дати одговори шта се то догодило са овом породицом која је цело своје биће и живот посветила борби за слободу свог народа да се тако брзо и на овакав начин угаси? Цела породица Петра и Милеве Бојовић (1872-1956), сем сина Војислава, сахрањена је са Петровом мајком Радом, братом Луком и његовом супругом Мирославом, у скромној породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Драгољуб Гагричић

Добродушни слуга отаџбине

Петар Бојовић надживео је своје животно чедо Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Стари војвода, заветован да служи својој отаџбини, запалио јој је упокојну свећу и испратио је у прошлост.