Иако је војничким умећем и личном чашћу војвода Петар Бојовић за живота подигао најлепши споменик у српском роду - до вечне куће је испраћен на таљигама, без икаквих обележја и почасти.

У НЕЗАДРЖИВОМ јуришу на јака утврђења Бугара од Сокола до Црне Реке и након тешких борби од 15. до 18. септембра 1918. године, Прва армија српске војске, под командом генерала Петра Бојовића, пробила је Солунски фронт. Гонећи Бугаре ослободила је Велес и Овче поље, а код Куманова приморала две бугарске дивизије, којима је претходно пресекла одступницу, да положе оружје.

Пошто је Бугарска избачена из строја српских непријатеља, Бојовић, који је у међувремену унапређен у чин војводе, предузео је енергично гоњење 11. немачке армије долином Јужне Мораве и ослободио Врање, Лесковац и Пирот.

У наредби за напад, по многим војним теоретичарима - једној од оригиналнијих и јединствених у историји ратовања, Бојовић каже својим јединицама пред повратак у отаџбину:

"Јунаци, ја у свом срцу и души осећам нашу жарку жељу и жудњу да што пре видите ваше миле и драге у до сада поробљеној домовини и да им се баците у мили загрљај... Али, храбри моји јунаци, стегните своје јуначко срце и савладајте жудњу за прераним састанком и виђењем за својима јер је њима ослобођеним, знајући да смо близу, сада много лакше и боље него до сада у рoпству. Они ће бити потпуно срећни заједно са нама тек тада, када им одемо у загрљај после коначне победе и над осталим непријатељима и по наређеној и извршеној општој демобилизацији целе војске, јер се тада више нећемо од њих одвајати."

ПРВА српска армија, која је била удаљена 150 километара од главних савезничких снага, нанела је 11. немачкој армији коначан пораз на прилазима Нишу и 12. октобра ушла у град. Без обзира на несташицу муниције и хране, Прва армија наставља гоњење непријатеља. Командант савезничке војске маршал Франш Д'Епере, сагледавши ситуацију након што су Бојовићеве трупе наступиле према Београду и плашећи се већих губитака, послао је категорично наређење да српска Прва армија обустави напредовање или бар сачека делове Друге српске армије и савезничких снага.

- Прва српска армија иде у авантуру која ће компромитовати цео наш успех - опомињао је он у својој наредби.

Но, Бојовић и његови јунаци као да то не чују: 1. новембра 1918. године умарширали су у Београд и у наступању преко Дунава и Саве ослобађају Банат, Бачку, Срем, Славонију. У току овог гоњења непријатељских снага Бојовићева армија заробила је немачког маршала Мекензена, који је 1915. године командовао немачко-аустроугарско-бугарским снагама у нападу на Србију.

Поводом ових победа, које су изазвале велике симпатије у целом свету, европски листови су писали да су Срби, ослобађајући своју земљу у току офанзиве остварили "највеће напредовање савезника у овом рату", неки су подсећали да ни чувена француска коњица није могла да стигне Бојовићеву пешадију. Лондонска штампа је, иначе, писала да је "напредовање Срба ка Дунаву као посмртно звоно за Аустроугарску империју".

ВОЈНИ историчари се слажу да су ове операције имале пресудан значај за бржи завршетак Првог светског рата, а да је командовање њима био зенит војничке каријере војводе Бојовића.

Редови овог фељтона, поводом стогодишњице одбране Србије у Великом рату, зрнца су из богатог животописа славног Златарца, најзнаменитије личности Старог Влаха - војводе Петра Бојовића. Ово је избор из грађе - записа, ратних дневника, часописa, мемоарa, из књига које сведоче о животном путу, али и кључним догађајима и победама српске војске.

Иако је војничким умећем и личном чашћу војвода Бојовић за живота подигао најлепши споменик у српском роду - до вечне куће је испраћен на таљигама, без почасти. Време заборава дуго је прекривало заслуге једног од четворице из славног квартета српских војсковођа с краја 19. и почетка 20. века.

"Потомство великих српских ратника и војсковођа неоправдано је запоставило војводу Петра Бојовића. Послије Другог свјетског рата о њему се дуго није ништа писало, док су се о војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу и Степану Степановићу Степи појавили читави томови књига. Па чак и у Краљевини Југославији Бојовићево име се рјеђе помиње уз нешто старије претходнике. Тек су деведесетих прошлога вијека истраживачи почели да изучавају дјело и живот војводе Бојовића. Али и то је рађено махом некритички и ненаучно."

OВЕ реченице ће исписати Божидар М. Јововић у књизи "Војвода Петар Бојовић између похвале и покуде" (Медија центар "Одбрана", Београд, 2014), наглашавајући да се нису испуниле најаве неких издавачких кућа да се дело заслужног ратника нађе међу корицама.

Aко су постојали разлози што се у социјалистичкој, једноумној Југославији, "није могло ни смело" писати о војводи Бојовићу, како се десило да стратег и командант у биткама које су донеле славу српском оружју и слободу поробљеном народу - није ни до данас нашао ваљаног истраживача и биографа? Зашто они који су се латили пера прескачу последњи чин животне драме у 87. години живота у тек ослобођеном Београду 1944. године...?!

"Неоправдано је и недговорно што наши војни историчари нису схватили своју научну одговорност према великом ратнику. Не може се порицати да је војвода Бојовић био једнако успјешан на бојном пољу, као и друге наше познате војсковође, а што се тиче образовања, у томе је предњачио. У моралном смислу он је, свакако, испред њих. Не постоји ниједна забиљешка о томе да је Петар Бојовић, у читавом свом животу, било када рекао нешто ружно или неприкладно за своје другове. За друге се то не може рећи..." - записао је Божидар М. Јововић.

ЗНАМЕНИТИ Старовлашанин из скромности, која га је увек красила, о себи није написао скоро ништа, све док на крају каријере, 1923. године, начелник Историјског одељења Војске и морнарице генерал Д. Кушаковић није затражио да напише биографију. Бојовић је то учинио у најкраћем облику, записујући, поред осталог:

"Рођен сам 4. јула 1858. године у селу Мишевићи, на средокраћи између Сјенице и Нове Вароши у скромној кући брвнари, под сламом и крај огњишта растао као и сва деца тога села подносећи немаштину и патње. Отац чивчија морао је прво све да да аги и турској власти, а њему и деци шта остане и прекостане. А остајало је мало и недовољно. Сира и млека је било, али хлеба никад даље од пролећа и то од јечма, крупника и каришика."

Петар Бојовић се никада није застидео својих сиромашних родитеља, пртених чакшира, куће са отвореним огњиштем... Ни као гимназијалац и војни питомац, ни као командир коњичког вода, а ни касније као командант дивизије, генерал и војвода. Напротив, често је у разговору, некако поносито, горштачки, с топлином и љубављу, причао о свом пореклу.

ВЕК ПОД ЗАСТАВОМ ОТАЏБИНЕ

БОЈОВИЋ је предано служио у војсци 46 година. Учесник је шест ратова: два Српско-турска 1876. и 1877/78. године, затим у Српско-бугарском 1885, потом у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године и најзад у Првом светском рату 1914-1918. године. У периоду ослободилачких ратова које је водила Србија од 1912. до 1918. године, "издигао се у сам војни врх земље и сврстао се у најзнаменитије српске војне стратеге и команданте".

Драгољуб Гагричић

Бекство из бесудне турске земље

У селу Мишевићи, тада у Отоманској царевини, у кући досељеника Бојовића из Васојевића, са чежњом се разговарало о српској земљи, па су вазда погледи упирани с ону страну Јавора.