После трогодишње „рововске војне“ и чежње за кућом, прекаљени ратници доносе слободу, а у родном крају их чекају сиротиња, болести и – немар државе!

Назирао се и крај трогодишње „ рововске војне“. Тако су војници називали боравак српских трупа на Солунском фронту, уз борбе али и велике губитке на фронту и војничка гробља иза сам линије ровова, као и релативно затишје ( од јануара 1917. до септембра 1918.), те стални опрез од непријатељских ровова удаљених од неколико десетина до неку стотину метара, узнемиравајуће дејство артиљерије, маларију, душевне немире и чежњу за кућом, па вести о крвавом угушењу Топличког устанка и о зверствима окупатора у родном крају...

Друга српска армија, која је по распореду савезничких трупа за пробој Солунског фронта била на левом крилу и кретала се према Косову, у октобру 1918. године, после три године свог изгнанства и поробљене домовине, донела је слободу Старом Влаху.

Та 1918. била је, срећом, родна година.Проређено, осиромашено и напаћено становништво имао je пуне руке посла: да збрине сирочад, да колико-толико помогне сиротињи, спречи болести и епидемије, да вида ране Солунаца и заробљеника, да се понеко нада да ће им однекуд на родно огњиште стићи најмилији...

Јунаци - Арсеније Бучевац и Вукосав Радишић

НЕПОТПУНИ ПОДАЦИ

Прекаљени ратници – бомбаши, митраљесци, артиљерци, извиђачи - некадашњи чобани, земљорадници, кириџије, рабаџије, воденичари, каменоресци, дрводељци - враћали су се кућама ... Са ранама и на телу и у души, доносећи вести о судбини ратних другова који остадоше у хладним гудурама Албаније, потонуше у плавим дубинама мора од Скадра до Крфа, умреше на ужареном тлу Африке лечећи ране или у заробљеничким логорима широм Европе. Казивали су и о јуначким подвизима на ратиштима од Лима до Солунског фронта где су се отварала врата покорене отаџбине.

У књизи групе аутора „Нововарошки крај кроз историју (Београд, 1991.) објављен је списак учесника балканских и Првог светског рата. Истичући да број од 596 погинулих, умрлих и преживелих „није, свакако, потпун и коначан“, истраживач Дико Пејатовић, наглашава:

- Из прикупљених података зна се да је из нововарошког среза логорски живот преживело 197, а да је солунских бораца – носилаца Албанске споменице, било 149. У цркви Св. Тројице у Новој Вароши налази се читуља са 342 пописана имена, без презимена за погинуле и умрле ратнике Првог светског рата из свих општина новарошког среза којим је, сваке године на Видовдан вршен помен.На основу више извора познати су подаци за 478 погинулих и умрлих ратника, а нису утврђена имена 118 погинулих ратника уписаних у читуљи нововарошке цркве.

У општинама ранијег златиборског среза, које су сада у саставу општине Нова Варош, у Првом светском рату погинуо је или умро 541 ратник и цивил: у Белој Реци 132, Драглици 119, Јасенову 165 и у Негбини 125.Према неким изворима ово су општине са највећим бројем погинулих и умрлих за време Великог рата у Србији. 

Драгоцене сведочанства о догађајима и ратницима са падина Муртенице у књизи „Златибор 1912-1918“ (Ужице 1985), сабрао је професор историје Милисав Р. Ђенић из Чајетине. Отимајући од заборава, сакупљао је име по име из пожутелих страница летописа и црквених књига, из архивских списа, са спомен-чесама, крајпуташа и надгробних знамења, бележио сведочења још живих Солунаца и приче из памћење потомака.

У НАДНИЦИ И ПРОШЊИ

За ратнике из села на левој обали Увца и из Нове Вароши далеко су оскуднији подаци. Изостао је обимнији истраживачки рад и само неколико хроника села -

„Трудово“ Јордана М.Топаловић, (Београд, 2000.),„Штитково“ Милосава Обућине (Г. Милановац, 2006.) и „Драглица испод Муртенице“ Љубомира Шуљагић, ( Београд, 2012.) доносе спискове ратника и по неки фрагмент, док опширније прилоге, са низом докумената, има „Радоиња“ др Војислава Суботић (Нова Варош, 1997.) и „Бистрица кроз векове“, Дика Пејатовић (Нова Варош, 2004.) .

Јунацима и ослободицима, којима су куршуми у телу били „нишан“ за временске прилике, држава је - окренула леђа, шаљући многе у прошњу и надницу.

- Моја генерација памти, сећа се, пазарних дана у чаршији и инвалида, не једнога, без делова тела, како утихлим гласом, са испруженом руком благосиљају пролазника ако им нешто ситниша убаце у изврнуту шајкачу. И старица у селу, удовица у црнини као гавранови, које се комшиницама жале да им одавно не стиже она чемерна валида.У кући нема соли ни међу прстима - писао је у 25. броју „Савиндана“ Дико Пејатовић (Пријепоље, 2015.), додајући:

- Бистричани, носиоци Карађорђеве звезде, Арсеније Бучевац и Михаило Пејатовић, дане су проводили: први надничећи на џади да заради неки динар, а други у кириџилуку, од Прибоја до Сјенице , преносећи трговцима ( неки од њих су били велики ратни шпекуланти и профитери) товаре шећера, гаса, соли, плавог камена. Срамотра их било да икоме причају о своме ратовању...

ВРШИО САМ СВОЈУ ДУЖНОСТ!

Вукосав - Вук Радишић из Дебеље, пензионисани мајор са шест тешких рана, носилац Карађорђеве звезде и више ордења за војничке врлине, нашао се на раскршћу животних путева. Платио је, како пише Пејатовић, цех реорганизације Српске војске, кад је у исту, настанком државе Срба, Хрвата и Словенаца, примљено преко 3.000 официра, од који се већина, до јуче, борила у јединицама црножуте монархије.Остао је без војске, без униформе, официрске сабље... Увређен условима живота, испровоциран, није хтео да одговара на питања „о портрету ратника “, док је о заслугама за отаџбину, са горчином, отворио душу и у упитнику записао:

– То треба други да рекну, а не ја. Нико не признаје ништа, а ја ништа и не тражим – вршио сам своју дужност!