Бојовић је одбио да буде министар, рекавши да је он само војник. Знајући шта Петар Бојовић значи за српски народ, Франц Нојбахер нудио му сарадњу са снагама Рајха. Војвода је ову понуду глатко одбио.

ПО ЗАВРШЕТКУ Првог светског рата, у коме је добио многе битке и успешно решавао преломне ситуације, војвода Бојовић је неко време био командант Прве армијске области, а затим је именован за начелника Главног генералштаба Војске Краљевине СХС. На крају блиставе каријере, одбија да буде министар, рекавши да је он само војник, и одлази у пензију 21. децембра 1921. године. За разлику од Хрвата који су се борили у редовима Аустроугарске војске које је краљ Александар тетошио, војвода Бојовић је потонуо у заборав. У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог светског рата.

После војног пуча 27. марта 1941. године, непосредно пре напада Немачке на Југославију, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора Војске Југославије. Како је ово више била симболична функција Бојовићево велико ратно искуство није могло да дође до изражаја у кратком Априлском рату који се завршио потпуним распадом војске и државе.

У ВОЈВОДИНОЈ биографији потпуно су деценијама били замагљени неки детаљи из његовог живота. На првом месту ту је његов однос према припадницима тајне организације "Црна рука", подршка покрету Драже Михаиловића.

У чувеном "Солунском процесу" - пред војним судом за официре, на смрт су осуђени и 14. јуна 2017. године у Солунском пољу стрељани Драгутин Димитријевић Апис, генералштабни пуковник Војске Краљевине Србије, артиљеријски мајор Љубомире Вуловић и Раде Малобабић. Оптужница их је теретила за "превратничко деловање" с политичким циљем у земљи и да су 29. августа 1916. године покушали да изврше атентат на престолонаследника Александра Карађорђевића, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор.

На обновљеном судском процесу 1953. године у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и Драгутин Димитријевић Апис.

И до данас трају расправе и полемике о Бојовићевом учешћу у "Солунскм процесу". Постојећа документа показују да је војвода имао знатног удела у хапшењу и моралној осуди српских официра, да је то био плод његове сервилности и послушности према регенту Александру Карађорђевићу. Због тога, је по свему судећи, дошло и до оспоравања и његових војничких заслуга.

С ДРУГЕ стране, пак, у књизи "Војвода Петар Бојовић између похвале и покуде" Божидар М. Јововић пише да генерал Бојовић, дотадашњи командант Трупа Нових области, није ни слутио у какво се коло ухватио, када је 12. јануара 1916. године, примио дужност начелника Штаба Врховне команде Српске војске.

"Војник, који се непрестано позивао на војничку службу и одбацивање свих страначких и политичких активности, наједном се нашао у замршеном колоплету политичких трзавица у најгорем времену за једну војску и државу. Његово постављање на мјесто старог и обољелог војводе Путника, један је од почетних потеза у великој игри која се заметнула у главама државног и политичког руководства Краљевине Србије."

У данима великих проблема око преуређења и припремања војске за борбу на Солунском фронту, нису се, нажалост, смиривале унутрашње свађе. Избијала је на видело стара бољка - нетрпељивост једног дела најодабранијих српских официра, окупљених у организацији "Црна рука" и представника грађанске власти, па и политичких обрачуна војске и врховне власти.

УЗ ПИТАЊЕ шта је навело Бојовића да промени однос према људима које је уважавао, па их обасипао оптужбама и издао наредбу за хапшење официра "завереника", "као да је свачија кривица већ доказана и позната" и све то по устаљеној формули: "по заповести врховног команданта", на судском претресу је још речено:

- Ако је Бојовић имао сазнања о тајној организацији "Уједињење или смрт" (а био је добро упућен) зашто њене чланове није позвао на ислеђење и одговорност? Сада, када је то покренула врховна политичка власт, он се исказао њеним доследним присташом и почео сурово гонити припаднике једне патриотске организације са којима је некада блиско сарађивао.

Јавност је била запрепашћена строгим пресудама, јер су страдали официри великог ауторитета, прекаљени борци у четничким одредима по Македонији уочи балканских ратова, јунаци са Дрине и других ратишта.

То је, како наводи један од хроничара, рђаво утицало на европско јавно мњење, па у писму престолонаследнику, после изрицања пресуде "завереницима", сер Раф Пеџет, енглески посланик у Београду 1903-1913, тражи милост према осуђницима насмрт. Он исказује утиске европске јавности, поготову савезника о строгости и суровости у том политичком обрачуну.

НЕПОСРЕДНО после Великог рата војвода Бојовић није реаговао на критике, ни на захтеве да се обнови "Солунски процес". Процењивао је, како пише један од биографа, да је "ћутање боље од сваког одговора". Био је и поучен "дочеком" књиге "Одбрана Косовога Поља", па је закључио да би ново оглашавање могло имати сличну судбину.

Након краткотрајног Априлског рата 1941. године, знајући шта војвода Бојовић значи за српски народ, одмах по доласку Немаца у Београд, понуђена му је сарадња са снагама Рајха.

Дико Пејатовић, истраживач и хроничар, у раду "Породично стабло војводе Петра Бојовића и неке цртице из живота", на научном скупу 1997. године, подсећа на овај пример витештва, патриотизма и етике ратовања, преносећи казивање војводине супруге Милеве, по сећању Косте Ракића, чија се породица о њој бринула до смрти.

У КУЋУ Бојовића дошао је Франц Нојбахер, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије у Београду. Поздравио је војводу и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу у интересу српског народа и Рајха.

- Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска је у овом тренутку окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати! - рекао је војвода Бојовић.

Кажу да се са лица надменог Пруса није могло разабрати како је примио речи старог војводе. Бојовић се на крају обратио Нојбахеру речима:

- Молим вас, да ми учините једну услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи.

Немац је прихватио и став и жељу старог ратника и до краја рата овај договор је поштован.

ВОЈВОДА ЈЕ СВОЈЕ ОДСЛУЖИО

ПЕНЗИОНИСАЊЕ војводе Бојовића, крајем 1921. године, изненадило је и њега и београдску јавност. Он је, опраштајући се од својих сарадника, рекао да је отеран из војске. Са страница "Радикала", гласила Радикалне странке, упућиване су замерке "Влади и Круни" због пензионисања "познатих војника и ратника". Постављено је и директно питање због чега је војвода, тако ненадно просто удаљен?! Убрзо је стигао одговор, спремљен и уклопљен у све могуће законске одреднице и усиљено срочен: - Војвода је своје одслужио, довољно је стар и уморан за нове захтеве војске...

Драгољуб Гагричић

Трагичан крај великог војсковође

"У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у данашњој борби, ја Вам стављам на располагање моје име и моју децу", поручио је Бојовић 1942. године Дражи Михаиловићу. Сахрањен је скромно, без почасти.