У  Сјеници 14. августа 1917. године  12 председника срезова потписало Резолуцију о отцепљењу Санџака од Србије и Црне Горе и прикључењу БиХ

Аустријанци су и на окупираној територији Србије наставили са својом дугогодишњом праксом  националног и верског супростављања, које су спроводили између народа у Монархији. Рачунали су на непревазиђену верску и другу подељеност међу православним и муслиманским становништвом.

- Незадовољство, па и непријатељски однос једног броја представника ранијег режима – ага, бегова и чиновника према српском народу, настојали су да искористе и чвршће придобију за политику. Обећавали су им привилегован положај и повратак изгубљних права  која су имали до 1912. године. Било је доста покушаја да се то и оствари, па је међу српско становништво ушао страх од поновног враћања односа из времена Турака - истиче  Дико Пејатовић, описујући прилике у нововарошком крају.

Неколико муслиманских првака у Новој Вароши, из развлашћеног слоја ага и бегова,  сада је добило прилику за освету -  бахато се понашало према својим суграђанима Србима, посебно онима који су се раније истицали у борби за ослобођење од турског јарма, па су многи на њихов миг   одвођени  у логоре.У великој групи доушника, шпијуна или оних који су се додворавали туђинској власти био је и  Србин  трговац , који је аустријском генералу фон Рајнелу, када је се јединицама окупирао Нову Варош, поклонио вагон зоби!?

СЈЕНИЧКА  РЕЗОЛУЦИЈА

У политику стварања што дубљег јаза међу српским и муслиманским становништвом, али и комадања територија Србије и Црне Горе, уклапа  се  и Сјеничка резолуција. Од  13. до 15. августа 1917. године окупатор је у Сјеници организовао   скуп  25 представника и градоначелника срезова са простора некадашњег Новопазарског  санџака и двојице официра  аустроугарске восјке из окружне и среске команде. Донешена je позната Сјеничка резолуција у којој се, између осталог, тражило од Аустро-Угарске преко Генералних гувернемана у Београду и на Цетињу и Земаљске владе у Сарајеву, да се бивши Новопазарски санџак припоји Босни и Херцеговини и тако уђе у  састав Аустро-Угарске монархије.

- Прикључење Босни и Херцеговини наша је непоколобљива жеља, истовремено једино разумно решење које треба спровести до краја.У случају да нашим захтевима  на које ми имамо право, а нама можда из неких непознатих разлога не може бити удовољено, ми тражимо самоуправљање Санџаком - писали су учесници скупа „са израженим  дубоким поштовањем  које ми одважној војсци Аустро-Угарске монархије  дајемо“.

- Састанком је председавао Мехмед Изет-паша Бајровић, тадашњи градоначелник Пљеваља и некадашњи главни лиферант аустроугарским војним гарнизонима у западном делу Рашке области (Пљевља, Прибој и Пријепоље) до анексије Босне и Херцеговине 1908.године. Резолуцију је потписало 12 градоначелника срезова који су некада били у саставу Новопазарског санџака. Испред Нововарошког  среза резолуцију је потписао Сулејман еф. Шећерагић – пише Салких Селимовић,   историчар из Сјенице, у раду „Политика Аустро-Угарске према Рашкој области после Берлинског конгреса 1878.“ у “Гласнику“ Завичајног музеја (Пљевља,  2005).

Историчар Ејуп Мушовић је о томе  у делу „Нови Пазар и околина“ ( Београд, 1969.) истакао:

„Било је то поновно оживљавање идеје Хабзбурга из друге половине 19.века о Санџаку како би га се домогли да би преко њега могли  да продиру према истоку, и онемогућили уједињење Србије и Црне.“

Kраљ Александар Карађорђевић

БЕЖЕ СЛУГЕ  И ЗЛОЧИНЦИ

Тада  Аустро-Угарска није могла удовољити захтеву Сјеничке резолуције, јер је имала других важнијих питања због настале ратне ситуације. После завршетка  Првог светског  рата учесницима у доношењу и потписницимна резолуције  суђено је у Новом Пазару 1919. године.Многи су осуђени на одређене временске казне, али је Александар Карађорђевић, после крунисања за краља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,  помиловао осуђене 1921. године.

После пробоја Солунског фронта, 14. септембра 1918. године,  било је јасно да се Аустро-Уграској монархији ближи крај. Свим среским командама Швабе су наредиле да   затворе школе и и припреме просторије за смештај трупа или болнице.

Народ је ишчекивао ослобођење са великим одушевљењем, а комите и сви који су се скривали од жандарма  и доушника нападали су непријатељске јединице. На другој страни,  сви они, из редова Срба или муслимана, који су радосно дочекали  Аустријанце 1915. године или били у окупаторским службама и ревносни чувари режима - нису смели да сачекају ослободиоце. Пошли су са дојучерашњим господарима,  са намером да беже у Босну. Пошто у Прибоју дознадоше, пишу  хроничари,  „како и у Босни Шваби  опстанка нема , они се скаменише“, па су се многи вратили кућама. 

КОРИДОР И  ТАМПОН  ЗОНА

Истичући да су Османлије честим администартивно-територијалним поделама  Рашку област  укључивале у више санџака: Босански, Скадарски, Херцеговачки, Пећки, Призренски, Салих Селимовић подсећа у  другој  књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ ( Ужице. 2014.),  да је крајем 18. века основан Новопазарски санџак, а укинут 1877. године и додаје:

- Турски назив за војно и администартивно-управну јединицу у рангу округа не постоји више нигде, али се номинално још једино употребљава за овај простор како би се злоупотребљавао и користио за разноразне политичко-дипломатске манипулације. То је рецидив некадашњих империјалних планова Хабзбуршке монархије уз подршку неких западних земаља, заправо њен коридор за напредовање према Солуну и „тампон зона“ између Србије и Црне Горе.