Од средине јануара 1916. године, па до краја Великог рата, Петар Бојовић је прошао кроз велика искушења залажући своје моралне и војничке способности. Морална снага српске војске у Првом светском рату задивила је свет.

РАТНА опасност 1914. године довела је генерала Петра Бојовића на командно место Прве армије, са функције начелника штаба Главне инспекције целокупне војске, где је предузимао опсежне мере за опоравак од два минула рата и учења на стеченим искуствима, нарочито у спремању официра и војника за одбрану отаџбине.

Непосредно уочи агресије аустроугарске војске на Србију, августа 1914. године, генерал Бојовић добија задатак да с Првом армијом затвори и брани долину Велике Мораве, најосетљивији стратегијски правац, где је очекиван тежишни удар непријатељских армија. Пошто непријатељ напада из Босне, Бојовићеве трупе су упућиване да ојачају положаје Друге и Треће армије, па учествују у завршним операцијама Церске битке. Прва армија је преотела Шабац и протерала Аустријанце преко Саве у Срем.

На самом почетку операција у Мачви забележен је јединствен случај у Првом светском рату - командант армије тешко је рањен пушчаним метком у зглоб десне ноге на првој борбеној линији 2. септембра, али и даље командује јер "Србија наређује".

СРПСКА команда је, по жељи савезника, пренела операције на аустроугарску територију. Под командом генерала Петра Бојовића успешно је изведена Сремска операција, у којој је Прва армија прешла Саву и продрла до линије Бановци - Стара Пазова - Војка - Попинци - Буђановци.

Пошто је аустроугарска војска преузела другу офанзиву из Босне, генерал Бојовић је, по наређењу Врховне команде, врло успешно повукао армију из Срема. Његови војници водили су тешке борбе на планини Јагодњи, од којих су најжешће биле на Мачковом камену.

"Све до средине новембра и повлачења војске на колубарске положаје, иако са неизлеченом раном, веома сигурно је командовао Првом армијом. Тек када се више није могао ослањати на рањену ногу, по наређењу врховног команданта регента Александра, заменио га је генерал Живојин Мишић" - пише др Петар Опачић и истиче:

"У свим фазама операција 1914. године Бојовић је испољио све особине великог стратега и веома храброг официра. Благодарећи високим командантским способностима генерала Бојовића, Прва армија је сачувала снагу, која је дошла до пуног изражаја и у Колубарској бици, коју је, под командом Мишића, претворила у одлучујућу победу, највећи и најблиставији успех Српске војске у Првом светском рату.

У ДЕЦЕМБРУ 1914. године аустроугарска војска била је протерана са простора Краљевине Србије, а српска војска, потпуно изнурена, остала без оружја, опреме и великог броја војника, видала је дубоке и тешке ране.

Годину дана генерал Бојовић је био на располагању, aли када је стигла та страшна 1915. година, у којој су удружени Немци и Аустроугари великим снагама напали са Дрине, Саве и Дунава на већ заморену и пегавцем проређену српску војску и постепено је потискивали на југ, а Бугари мучки ударили с леђа, претећи да српске армије буду опкољене - искусном Бојовићу поверена је команда над трупама Нових области.

У овој претешкој ситуацији, када је било очигледно да ће изостати очекивано пристизање англо-француских снага од Солуна, генерал Бојовић је великом ратничком одлучношћу, личном храброшћу и вештим маневрисањем успео да заустави Бугаре.

ЈЕДИНИЦЕ Петра Бојовића су се успешно супроставиле бугарској Другој армији у одбрани Кончулског теснаца и Качаничке клисуре, а новембра 1915. године у Качаничком маневру спречиле су бугарски продор на Косово и омогућиле повлачење српске восјске преко Црне Горе и Албаније ка југу. Био је то један од најтежих задатака у његовој ратној каријери, о чему је писао у књизи "Одбрана Косовога Поља 1915. г. и заштита одступања српске војске преко Албаније и Црне Горе".

Истраживачи су слагласни да је Бојовић од средине јануара 1916. године, па до краја Великог рата, прошао кроз највећа искушења у војничкој служби. Ниједан од његових другова није био у таквим околностима да залаже своју моралну личност и војничке способности на великом испиту пред својим народом.

ИЗБОР за начелника Штаба Врховне команде, уместо болесног војводе Радомира Путника, кога су војници носили до Скадра, пао је на Бојовића у сигурно најтежим тренуцима за српски народ и војску, која је била на умору. Нови и још тежи задаци - контакти са савезницима, битка са њиховим лицемерјем, и пребацивање српске војске бродовима из Медове, Драча и Валоне у Бизерту и на острво Крф...

Бојовић на Крфу надгледа размештај, наоружавање, лечење, боловање и умирање својих војника. Са савезницима је морао да буде веома уљудан и обазрив, јер су они, нарочито Французи, створили све материјалне могућности да се опорави и опреми српска војска, а с друге стране тражили од ње и више него што је њена снага могла да поднесе. Стрпљиво и упорно, у мору обавеза, пред савезницима трпи неугодности због необузданости своје војске, а у исто време је пред њима штити, заступа и штеди њен остатак што је највише могао.

ФЕБРУАРА 1916. године Бојовић је спровео реорганизацију војске, а руководио је и интензивном обуком шест пешадијских дивизија организованих у три армије. Са члановима штаба Бојовић је крајем маја 1916. године стигао у Солун, настављајући припреме да војска са пута страдања у беспућима Албаније крене у славу и врати се у домовину. Око 130.000 војника, под 78 ратних застава, бродовима је упућено да на Солунском фронту поседне положаје међу савезничким јединицама.

Већ у јесен Бојовић је руководио офанзивом српске војске, која је уз велике жртве, освојила утврђени врх Кајмакчалана. Том приликом су Бугари разбијени код Горничева и натерани на повлачење. Освајањем Кајмакчалана, српска војска је поново закорачила на тло своје отаџбине.

НА НОВУ годину 1917. врховни командант, регент Александар Карађорђевић, како бележи један од биогрфа, послао му је Орден белог орла са мачевима I реда, уз својеручно писмо којим му одаје признање што је "наша армија преуређена поново, светлим својим примерима, прославила широм целог света име, храброст и пожртвовање српског народа и његових синова".

У рововском периоду рата извршио је другу реорганизацију српске војске крајем марта 1917. године када је, због непрекидног смањивања броја војника, престала да постоји Трећа армија.

Долазак великог броја добровољаца поправио је бројно стање јединица на фронту.

На месту начелника штаба Врховне команде Бојовић је остао до 19. јуна 1918. године, када је поднео оставку због неслагања са генералима Антанте, у првом реду француским генералом Гијомом, главнокомандујућим савезничке војске, због ширине фронта додељеног српској војсци.

ВАТРЕНИ ПАТРИОТА

"Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је посветио свој живот својој земљи. Његове три главне особине су: искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не уздиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечега меланхоличног: то је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу..." - писао је Арчибалд А. Рајс (1876-1929), швајцарски криминолог и публициста, који је у више наврата боравио у Бојовићевом штабу, а иначе је сведок ратних злочина у Мачви, као и догађаја на бојиштима.

Драгољуб Гагричић