Од преко 2.000 бораца, најчешће у јединицама Лимског одреда и ужичким пуковима Дринске дивизије, 1.200 оставило кости на ратиштима или у логорима.

Одбрани Србије у Првом светском или, како га често називају, Великом рату, нововарошки крај дао је велики допринос, пре свега у броју војника који су стали под заставу отаџбине, али и подносећи велике жртве цивилног становништва, пљачке, одмазде, нарезе окупатора и уништавање материјалних добара.

Бранећи огњишта, право на спободу и људско достојанство многи су у рат одлазили још голобради, а пушку раздуживали и кући се враћали тек после седам или девет година, кад су посвршавали – три рата. А три рата - два балканска и Први светски - избила су за три године. Зато се у историјској грађи најчешће и помињу збирни подаци за овај период.

- У ослободилачким ратовима 1912-1918. године нововарошки крај дао је преко 2.000 бораца, од којих је 1.200 оставило кости на ратиштима од Цера до Кајмакчалана, у гудурама Албаније и у бројним логорима – истиче проф. др Здравко Лековић у предговору књиге „Нововарошки крај крај историју“ (Нова Варош, 1991.).

Из Великог рата, чију 100-годишњицу обележавамо, подсећајући на славне старнице националне историје, кући се вратио тек сваки трећи војник. Међу њима је било и 16 носилаца Карађорђева звезда са мачевима, највећег ратног одликовања. 

Редови овог фељтона пратиће ратне операције у нововарошком крају и околини, затим прилике током трогодишње окупације и ослобођење, а из оскудне историјске грађе донеће и записе о подвизима и јунаштву ратника, који су испољили необичну храброст. 

СЛОБОДА КРАТКО ТРАЈАЛА

Пет векова чекану слободу Старом Влаху и Старој Србији донео је победоносни завршетак Првог балканског рата 1912. године, а народ ослобођен турског јарма, чипчијских односа и давања четвртине, са великим полетом започео је обнову кућа и имовине, обраду земље и збрињавање сиротиње.Узети су и први војни обвезници који ће у саставу 4. пука Јаворске бригаде и других јединица учествовати у борбама са Бугарима у Другом балканском рату 1913. године.

Нововарошки срез остао је у ранијим границама са седам општина: нововарошком, бистричком, рутошком, радоињском, радијевачком, буковичком и штитковачком. Према извештају начелника Округа пљеваљског од 30. априла 1913. године Штабу Врховне команде, у нововарошком срезу било је 1.550 домова са 11.423 становника. Сточни фонд се састојао од око 10.000 оваца, 5.000 грла говеди, 4.000 коза и 2.000 коња.

У крају враћеном матици Србији најкрупнији захват био је изградња путева Нова Варош – Доња Бистрица, Нова Варош – Кокин Брод и Друглићи - Доња Бистрицa, a наставило је са радом седам постојећих школа.: 

Видовдански атентат Гаврила Принципа у Сарајеву (28. јуна 1914.)примљен је у ратоборним круговима Аустро-Угарске као жељно очекивани изговор да се коначни рашчисти са Србијом и реализују завојевачке тежње на Балкану, проширењем све до Солуна. У Бечу је све било у знаку пароле „Србија мора да цркне“, па су, подстрекивани од Немачке и уз благонаклон став Ватикана, Србији објавили рат 28. јула, очекујући ратну шетњу казнене експедиције.

МОБИЛИЗАЦИЈА ВОЈСКЕ

Два дана раније Српска Врховна команда објавила је мобилизацију. Иако је била заморена, економски исцрпљена и војно-технички недовољно припремљена, Србија није могла избећи рат, па улази у нову борбу на живот и смрт.

Српска војска мобилисана је преко 400.000 људи у три армије и Ужичку војску, стављајући под оружје све што је могло пушку носити. И док су три армије очекивале ударе непријатеља преко Саве, Дунава и Дрине, Ужичка војска под командом генерала Милоша Божановића, са 42.000 војника и 60 топова, имала је задатак да штити леви бок и позадину главних снага, да брани гранични фронт од Рогачице до Прибоја и да запречава све правце који воде ка Ужицу и у долину Западне Мораве.

Пешадинац првог позива Српске војске - Нововарошки крај у Великом рату

У саставу Ужичке војске од 7. августа 1914. године налазио се и Лимски одред, састављен од војника из новоослобођених крајева. Одред је до избијања рата био на граници са Аустроугарском - од Мокре Горе до Метаљке, а сад је добио улогу да брани правце долином Лима, кроз Рашку област ка Новом Пазару и да на левом крилу одржава везу са црногорским трупама са штабом на Метаљци.

Нововарошани су се током Великог рата најчешће борили у Лимском одреду и ужичким пуковима Дринске дивизије, а било их је и у другим јединицама. Дринску дивизијску област, једну од пет у Србији, са седиштем у Ваљеву, сачињавала су три пуковска округа: 4. ужички, 5. ваљевски и 6. шабачки. 

Тада је садашњих 10 села нововарошке општине на десној обали Увца припадало златиборском и моравичком срезу, па је обвезницима ужичких пукова мобилизацијско место било у Ужицу, док се 4. кадровски пут окупљао у Новом Пазару, а у Пријепољу је постојала окружна војна команда са центром за обуку регрута.                

ШАЈКАЧА И ГУЊ

Оперативна војска састојала се из три позива: војни обвезници од 21-31. године чинили су први позив, од 32-38. други позив, а трећи од 39-45. године живота. Уз оскудицу у наоружању, техници, храни, колима и санитетском материјалу, први позив био је снабдевен истрошеним оделима, преосталим из балканских ратова, други позив није имао комплетну одећу већ по неко блузу, шињел или панталоне, а поједници само шајкачу, док је трећи позив био у свом народном оделу.

Огромна већина војника била је сељачког порекла, навикнута на тегобе и недаће, а официри добро школовани, одлучни у одбрани земље и са великим ратним искуством.