Најмање што може да уради крај је да ратницима и жртвама подигне споменик и обогаћивањем оскудне историјске грађе – припреми изложбу о славном путу.

Међу записима чајетинског професора Милисава Р. Ђенића, сачуваним за поколења, је и подсећање на носиоца две Карађорђеве звезде Раденка Кутлешића, из Драглице, за кога каже да је поседовао све особине које су красиле горштаке: бистрина, разборитост, смиреност, способност за брзо процењивање ситуације и реаговање на прави начин. Са одељењем је бугарској батерији, која се на око километар кретала, а све около је био брисани простор, припремио заседу, па плотуном нанео тешке губитке Бугарима, који су, бежећи, оставили батерију...

Славом је овенчан и награђен Карађорђевом звездом митраљезац Михаило Думоњић, из Беле Реке, као и Арсеније Бучевац, из Бистрице, који је веома вешто успевао да у своју команду доведе „жив језик“ из непријатељских редова. Хроничари бележе да се у јуришима и бомбашким нападима необичном храброшћу истицао Момир Богићевић, из Бурађе, а да је Вукоман Пуцаревић, из Дрмановића, много пута показао неустрашиво срце и слободарски дух Старовлашана.

ПОДВИЗИ ДОБРОВОЉАЦА

Од 16 носилаца Карађорђеве звезде из нововарошког краја, окићених и споменицама и Обилићевом медањом за храброст и другим признањима - 12 их је дочекало Други светски рат. Тројица јунака су преживели и по неколико тешких рана, успели да одоле бугарским бајонетима,.да се спасу швапских бомби и живи врате у родни крај , али су трагично, као цивили, завршили живот у Другом светском рату. И да иронија буде већа - страдали су од куршума својих сународника и комшија: Момира Богићевића и Ђорђа Аночића убили су четници, а Благоја Рољевића муслиманска милиција.

Међу ратницима које је прекрио вео заборава је име капетана Аврама Варкашевића. Једино се зна да је родом био из Горњег Трудова и да је погинуо 1918. године на Кајмакчалану. Мало је познато да је Нововарошанин Коста Борисављевић напустио службу у Белој кући, а био је телехранитељ и лични секретар председника САД Хувера и са групом добровољаца дошао на Солунски фронт. Пред Добровољачком дивизијом носио је ратну заставу.

Млада учитељица Љубица Чакаревић, кћерка учитеља Јеврема Чакаревића, родом из Штиткова, у августу 1918. са четворицом другова стигла је из Ужица на Солунског фронта, где су јој се налазили отац и браћа. У правом подвигу, провлачећи се преко окупиране територије и кроз бугарске положаје, вођа им је био наредник Драгутин Јовановић, звани Луне, који је раније служио у Добровољачком одреду и у 4. пуку, а у новембру 1917. године упућен по задатку у Србију, као наводи Миливоје Антонијевић у књизи „Ужичани у Првом светском рату“ ( Титово Ужице, 1986.).

Носиоци Карађорђебе звезде - Благоје Рољевић, Раденко Кутлешић и Момир Богићевић

САКУПЉАЊЕ ГРАЂЕ

Српска војска је својом борбом задивила свет, учествовала у обарању два царства, сачувала државу и поробљеном народу донели слободу. Војници су своју дужност у рату часно испунили.

Ево, протекао је цео век, држава и потомци нису се одужила јунацима отаџбинског рата, поготову кад је реч о новарошком крају, који је дао значајан допринос на бојном пољу и слави српског оружја: 2.000 војника и око 1.200 погинулих или умрлих у логорима и као жртве терора и окупације. То што сви страдали нису пописани - за причу је о нашем менталитету.  

Најмање што може да уради крај је да ратницима и жртвама подигне споменик и обогаћивањем оскудне историјску грађа о ратницима и догађајима – припреми изложбу. Кад су историчари и истраживачи пропустили прилику да својевремено запишу „живу реч“ ратника и прикупе документа и драгоцена сведочанства, још се може сабрати пуно тога што чувају списи јединица у којима су војевали, па ратни билтени, публикације, те неки музеји и установе... Више је него сиромашан део поставке о Великом рату у одељење ужичког Музеја у Новој Вароши. На страну покушаји појединаца да догађаји од пре једног века буду запостављени и да се жртве забораве, да све то прекрије мук и летаргија?!? 

Како здравом разуму објаснити чињеницу да се пре пет-шест година, како се сазнаје, изгубио траг читуљи у цркви Св. Тројице у Новој Вароши са 342 имена погинула или умрла ратника?!?

Један хроничар записа: „Ратници се нису гурали у историју, напротив, историја је од њих узимала да обесмрти своје странице.“

ИСПРАВЉАЊЕ НЕПРАВДИ

У овом фељтону први пут се објављује слика Благоја Рољевића, који је учесник ратова 1912-1918 у редовима 4. пука. Још поодавно је Томилсав Влаховић у књизи „Витезови Карађорђеве звезде“ записао да је „наредник Благоје Рољевић за ратне заслуге стекао сребрну војничку Карађорђеву звезду“.А његове слике нема у „Биографском лексикону Златиборског округа“, ни у тексту о добитницима највећег ратног одликовања, припремљеног за штампу у Ужицу.

Аутор ових редова је, уз помоћ чланова фамилије Рољевић из Обреновца, као и из Сјенице, где је била одсељена породица, дошао до Благојевог унука Мирка (Љубише) Рољевића, из Балуге код Чачка, чија породица чува драгу успомену. 

Фељтон је исправио још једну неправду: с обзиром да у поменутим публикацијама нема године смрти носиоца Карађорђеве звезде Арсенија Бучевца, као да су његови потомци „про бела света“. У Бистрици је још у животу Тихомир (72), шесто дете Солунца, па од њега и сина му Александра сазнајем да је из овога живота ратник отишао 26. јануара 1954. године.