Два пута сердар Јанко Вукотић, командант црногорских трупа, лично преузима команду на Јавору, док се главнина Српске војске хвата Албаније, са преко 200.000 ратника и нејачи.

У зору 6. октобра 1915. године отпочео је трећи напад на Србију у Великом рату, а главни удар немачко-аустроугарских снага усмерен је на Београд. Пошто су и Бугари, по обичају без објаве рата и под заштитом мрака, ноћу између 13. и 14. октобра прешли у напад дуж целе границе, а обећана савезничка помоћ није стизала из Солуна, Српска војска се почела повлачити уз свакодневне борбе. Бугари су брзо пресекли одступницу према Солуну, па су војсци, проређенoj пегавцем и губицима на бојиштима, преосте две могућности: да на Косову пружи одлучујући отпор и изгине или да се преко кршевите Албаније и Црне Горе повлачи до мора.

Српска и Црногорска војска заједничким оперативним планом бране границу на Лиму и Дрини, као и претходне године.По ратном плану, постојала је граница између две восјке, а ишла је линијом Вишеград – Чајетина – Ивањица.

Аустријска 62. дивизија прелази Дрину код Вишеграда 22. октобра, а српске јединице, које су, иначе биле принуђене на повлачење на свим фронтовима због општег неповољног односа снага, одступају и на правцима Вишеград – Ужице и Вишеград – Прибој.

ЦРНОГОРЦИ БРАНЕ ЗЛАТИБОР И ЈАВОР

Са почетком непријатељске офанзиве расформиран је Лимски одред, па 4. кадровски пук и 4. пук трећег позива улазе у тек формирани Ужички одред, а 5. кадровски пук у састав Дринске дивизије.Ради заштите левог крила 1.српске армије Ужички одред пребачен је у рејон Пожеге и Овчарско-кабларске клисуре.Тиме су, наводе историчари, ослабљене снаге на запштити праваца према Ужицу и Пријепољу.

„Новом ситуацијом правац Прибој – Нова Варош – Нови Пазар добио је највећу важност. Ако Санџачка војска тај правац осигура и не дозволи непријатељу дејство њиме у позадину Српске војске, онда се она одужила Српству. Иначе, Српска војска биће доведена у критичну ситуацију“ - наводи се у одлуци црногорске Врховне команде, која 29. октобра 1915. године издаје наређење сердару Јанку Вукотићу, команданту Санџачке војске. Вукотић се, после тешких борби у сливу Лима, Дрине и Таре са штабом повлачи из Чајнича, преко Пљеваља до Пријепоља, уз отежане или никакве везе са српским јединицама које су се повукле према Чачку.

Белег ратницима крај јаворских путева - Нововарошки крај у Великом рату

Већ 2. новембра појавила се опасност од продора јаке непријатељске групе преко Златибора. Положаји код Чајетине, а посебно северно од Кокиног Брода и правци од Ивањице према Јавору од 6. до 16. новембра били су поприште оштрих борби између Аустријанаца и Црногораца.

Сердар Вукотић 6. новембра на своју руку шаље једну чету Ловћенске бригаде у правцу Сјенице и Јавора, а сутрадан из Пријепоља усиљени маршем полази цела бригада. Сердар је ту јединицу преименовао у Јаворски одред.

МОЈКОВАЧКА БИТКА

У студији о епском подвигу Санџачке војске под командом дивизијара, сердара Јанка Вукотића, универзитетски професор Александар Драшковић је 1996. године записао да збивања која су у историји Првог светског рата позната као Мојковачка битка (на Бадњи дан 1916. године), представљају заправо низ окршаја повезаних у једну четворомесечну операцију на фронту од Дрине до Чакора, у којима је изборено време за повлачење и спас српске војске.

Др Драшковић подсећа да је сачуван један телеграм војводе Радомира Путника, начелника Српске Врховне команде: „Са Јавора ни корак назад“. Сердар Јанко Вукотић десет дана брани Јавор, од команде тражи последњу своју резерву – Колашинску бригаду, са којом 9. новембра креће на Јавор и два пута на положајима лично преузима команду. 

На јаворским косама и Карађорђевом шанцу, који је у једном дану три пута отиман и поново на ножеве преотиман, вођене су огорчене борбе, а хроничари бележе да је „ жестина сукоба достигла такав интезитет да је хук битке на јаворским положајима кључао као вулканско гротло“.

- Јаворски одред Санџачке војске, иако није поразио непријатеља, извојевао је потпуну побједу у току десетодневне јаворске операције, где је у ствари и добијена Мојковачка битка! Јер да је непријатељ несметано продужио тим путем према Новом Пазару и Рожају, излазак Српске војске из Метохије према Црној Гори био би апсолутно онемогућен.То није никакво претјеривање, а још мање патетика. То је неспорна истина у коју се свако може врло једноставно увјерити. Потребно је само основно знање земљописа старе земље Рашке и и превоја кроз које су водила само два пјешачка излаза из косовометохијске равнице – закључује др Драшковић.

ЛУКАВСТВО И ХРАБРОСТ

У селима Старог Влаха још се препричавају два подвига Црногораца, о којима пише и др Александар Драшковић. Бранећи правац према Новој Вароши, батаљон капетана Војина Лазовића из Кучко-братоножићке бригаде, у захвату Трештене стене у Љубишу, намамио је у клопку непријатељски батаљон. Уз максимално маскирање, сачекао их је и плотуном са три стране покосио, заробивши три официра и око 200 војника.

Пошто су се јаке непријатељске снаге у смирај 12. новембра пеле уз падине планине Мучањ, сердар Јанко Вукотић заповеда команданту Ровачког батаљона Колашинске бригаде, капетану Милинку Влаховићу, да трком хита на Мучањ. Чете нису могле прићи неопажено, али је њихова дрска смелост, да се још из покрета устреме на јуриш, с таквом храброшћу и енергијом, изазвала не мало изненађење код непријатеља, па је заузет Мучањ, заробњено 57 војника, а остали натерани у бекство низ стене.