У селу Мишевићи, тада у Отоманској царевини, у кући досељеника Бојовића из Васојевића, са чежњом се разговарало о српској земљи, па су вазда погледи упирани с ону страну Јавора.

ПРЕЦИ Петра Бојовића били су старином из Црне Горе, досељени из Васојевића, код Андријевице, где и данас постоји село Бојовићи.

Златарско село Мишевићи, у Старом Влаху, била им је једна од станица на путу сеоба, најпре у долину Моравице и у околину Ивањице, где су се насељавали и бројни рођаци.

Петрова мајка Рада (рођена 1822. године у Лопижама) потиче из породице Пешић. Причала је да су јој оца рано убили турски насилници из Кладнице, a удала се за Перуту Бојовића кад је напунила 15 година.

- Тужна и претужна била је моја удаја. Почели су ме просити кад сам имала непуних 14 година. Мене нису питали. Обичај је био такав. Просио ме је девер Саво, кнез сјеничке нахије, за брата Перуту. Бијасмо тек побрали конопљу, црнојку и потопили је у мочило. Дође време и одведоше ме, чинило ми се преко света. Младожењу нисам ни видела док нас нису венчали, а то је било трећег дана...

...Увијек сам се радовала кад ноћи почну дужати... Пуна кућа чељади и ђеце, које је требало и обући и обути. Ништа се није куповало сем капе... Најпрече ми је било да средим конопљу и пређу за ткање. Похитала бих, да средим све по кући, да ми чељад и ђеца вечерају, па пошто их намјестим да спавају, а оно, које ми је у колијевци, принесем крај себе и сједнем за рад, радујући се што имам пред собом дугу ноћ кад могу радити без прекидања. Често сам, кад имам много посла и пред празнике, остајала на раду по сву ноћ и дочекивала чељад која су устајала. Онда је настао кућевни посао: сређивање стоке, мјешег, ручак... И чим бих стигла послије ручка опет преслицу у руке...

ЗАВИЧАЈ Петра Бојовића био је у Отоманској царевини, за ведрих дана, као на длану, видела се мајка Србија: граница је ишла Увцем, па ободом Чемернице, преко Јавора... У кући досељеника из Васојевића често се са чежњом разговарало о слободној српској земљи, па су вазда погледи упирани с ону страну Јавора.

Попут многих других и породица Бојовић, због тешког живота и зулума под неподошљивом турском влашћу, била је присиљена да са шесторо деце бежи из Старе Србије. Родитељи су, кад је Петру било девет година, 1867. године, пребегли у ивањичко село Радаљево.

- На годину дана пре него што ће погинути кнез Михаило (1867), решисмо да бежимо тога пролећа у Србију. Најтеже је било спремити се за бекство, а да не дозна нико. Земљу смо поорали и посејали. Све покретне ствари, што нисмо могли понети, требало је на сигурно место код поузданог човека склонити, где смо се могли повратити. Такве су биле само две куће. У селу Супу снајин отац и у селу Лопижама наш рођак поп Зарија Бојовић... - казивала је мајка Рада.

БЕЛЕЖИЋИ породична предања о животу под Турцима и бекству из бесудне земље, др Петар Опачић је у саопштењу "Дете нашег села" у зборнику радова са научног скупа "Живот и дело војводе Петра Бојовића" (Нова Варош, 1997) записао:

- Села Суп и Лопиже су далеко, а требало је радити у највећој тајности. Целог тог пролећа, до Ђурђевдана, Илија и Јован би ноћу товарили ковчеге и друге ствари на коња и преносили у Ступ и Лопиже. До поласка све ствари су биле пренесене, сем онога што је било предвиђено да се понесе са собом. Перута је спремио свима обућу, прегледао и удесио пушку за себе, Илију и Jована. Био је решен да ако их на путу нападну Турци, да им скупо наплати своју пропаст.

- Пошли су у четвртак по Ђурђевдану, стога што је то био пазарни дан на Јавору, па су могли у случају да их пресретну сејмени да се претварају да терају стоку на продају. На три коња понели смо што нам је било најпотребније.

ГРАБИЛИ су ка Јавору. Најопасније им је било прећи Кладницу, јер су тамо, како се говорило, велики зликовци. У селу Буковику су за длаку избегли окршај са неким Сали-бегом, који се беше намерио да бегунцима стане на пут, али се ту затекао Србин Славко Радојковић.

- Мали караван избеглица срећно је стигао на Јавор. Првог дана по преласку границе дође им рођак Вучић Бојовић, те их прими све и предложи им да се за прво време склоне на његовом имању на Голији. Перута са децом крене у Голију и потера стоку, а Рада се врати у Мишевиће, да гледа ствари што су остале и да летину чува и сређује. На јесен се придружила породици, а доцније се неколико пута враћала у стару постојбину ради подизања крштеница за децу.

Било је, нажалост, и оних који су осуђивали бекство Бојовића са огњишта нa ледину у Радаљево, најчешће сваљујући кривицу на Раду, тврдећи да је она наговорила мужа на тај ризичан корак. Један од рођака, који је одраније живео у Ивањици, рекао је:

- Не само да им ништа нећу помоћи, но да могу трње би им посијао по путу.

У ОВОЈ злобној опасци, како бележи др Опачић, као да је била опредељена цела судбина породице Перуте и Раде Бојовић по њиховом доласку у Србију: стазе којима су кренула њихова деца, заиста су биле трновите....

У породици Бојовића рано су схватили да без знања и писмености нема успешне борбе, ни за живот, ни за слободу. Децу су слали у најближу школу у Лопижама, а потом у Србију. О томе су остале записане речи њихове мајке:

- Однела сам у Нову Варош нешто масла, платна и сукна да продам. Још смо позајмили и имали 150 гроша да Илију пошаљемо у Београд на школовање. Пешице сам у Београд најмање десет пута ишла да обиђем децу кад су учила школу и служила.

Перута и Рада су у Мишевићима изродили шесторо деце. Најстарији син Илија завршио је Богословију у Београду 1861.године и дошао за учитеља у Нову Варош, одакле је 1863. године премештен у Лопиже, а по преласку у Србију наставио је учитељску службу и потом постао свештеник у Радаљеву. Породица се 1882. преселила у Горњу Коњушу, у Топлици, где се Перута са другим по реду рођеним сином Јованом бавио земљорадњом.

ЈЕВРЕМ је завршио Духовну академију у Москви 1879. године, био професор на Београдској богословији, а 1920. године постао владика жички. Лука је завршио Артиљеријску школу, учествовао у неколико ратова и био је пензионисан у чину пуковника. Пети син Петар уздигао се од златарског чобанчета и турског роба до војсковође и ослободиоца свог народа. Најмлађе дете, кћерка Милена, рођена 1867. године, када је породица морала да бежи у Србију, предавала је историју Срба на Вишој женској школи у Београду.

После четири године основне школе у Ивањици, Петар Бојовић прелази у ужичку гимназију, а већ следеће године одлази у Београд. Нова средина није се баш лако отварала пред старовлашким горштаком. Као дете сиромашних родитеља примао је скромну помоћ од Одбора за просветна питања Србије, али и додатно зарађивао за живот и школовање.

ТЕЖАК И ЧЕМЕРАН ЖИВОТ

У АРХИВУ САНУ у Београду чува се рукопис "Успомене на нашу Нану", у коме је кћерка Милена Бојовић (1876-1943) записивала догађаје и своја размишљања и сећања на породицу. Мајка Рада је сведочила о тешком животу у суровим планинским условима и на агиној земљи:

- А по врх свега: ниси свој, немаш слободе. Аргатујеш оној земљи која није твоја; трудиш се око летине а Турчин ти узме, не остави ти, тек колико да се не умре; подижеш ђецу своју туђе робље... тежак је и чемеран оно био живот...

Драгољуб Гагричић

Из школске клупе на ратиште

Када је генерал Радомир Путник постао министар војни, у мају 1906. године, Петар Бојовић постаје начелник Главног генералштаба и заједно раде на реорганизовању српске војске Петар Бојовић је пројектовао начин одбране северне границе Србије.