У новембру 1915. године почиње трогодишња окупација - на швапским бајонетима стижу намети и латиница, испред терора и интернирања у логоре појединци се склањају у шуме и комите.

Браниоци правца Ивањица – Сјеница, на Јавору, били су принуђени на повлачење.Снаге непријатеља су биле бројнијe, а да се и не говори о предностима у 

артиљерији, митраљезима, муницији, опреми... Јаворски одред се повлачи према Новом Пазару, па одатле извлачи према Рожају, ка матици своје војске. 

Кучко-братонижићка бригада, која је задржавала надирање Аустријанаца од Ужица, добила је 14. новембра задатак да остави један свој батаљон код Кокиног Брода за осигурање Нове Вароши, док не прођу трупе Косовског одреда ка Сјеници, а остатак да одмах упути на положај код Сјенице – сазнаје се из операцијских дневника Црногорске војске. Црногорсци су водили борбе са 205. ландштуром бригадом до 20. новембра, када су се са висова Јасенова и Кокиног Брода повукли, па су аустријске јединице ушле у Нову Варош.

У тој суморној јесени и суровој зими, тешка судбина је задесила Српску војску, која је морала да, после витешке борбе у одбрани земље, прође кроз неизмерне патње, најмучнија страдања и, по поднетим жртвама, најтежи период седмогогодишњег ратовања. Јунаци са Дрине, Мачковог Камена, Врачег Брда, гладни, голи и боси, измешани са масом изнемоглих избеглица, одступали су кроз албанску голготу. Уз неуредно снабдевање храном, уморне колоне је засипао снег, хладноћа и болести су узимале данак, а Арнаути све чешће нападали.

Они који су расли са причама Солунаца , још се сећају њихових речи: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке...“

ТЕРОР ОКУПАТОРА

У завичају ништа нису мање патње од оних које подносе ратници – јад и чемер, отимачине, хапшења и убиства,терор власти, ограничење кретања, нарези, болести и глад, опустела и угашена огњишта током трогодишње окупације.

За спорвођење аустријске политике у Београду је формиран Војни генерални гуверман (ВГГ) са војним јединицима, жандармеријом и установама. Територија је била подељена на окружне војне команде, па су под ОВК у Пријепољу потпадале среске војне команде Пријепоља, Прибоја и Нове Вароши. 

Сиротиња на казану – 1916. године у Чајетини

Нововарошки срез подељен је на Градско поглаварство Нова Варош и сеоске општине Бистрица, Буковик, Вранеша, Радијевићи, Рутоши и Штитково у којима су постављени председници и деловође из редова мештана, наравно лојални окупатору и спремни да изврђшавају све задатке. При среској војној команди постојала је јединица жандармерије, а у општини наоружани пандури. 

Швабе и њихове слуге су, како је народ говорио, све контрослисале, од увођења евиденције и праћења промена у породици, па до пописа земљишних поседа и стоке. Одузети су сви вишкови хране, уведени месечни нарези у житу и стоци, заведен редован кулук за поправку и одржавање саобраћајница. Под надзором је било шишање оваца, вршидба жита, печење ракије, рад воденица....

У ШКОЛАМА – КАСАРНЕ

У дужем периоду окупације школа у Новој Вароши служила је као касарна аустријске војске, док су школе у Бистрици, Радоињи, Радијевићима, Штиткову и Белој Реци биле претворене у жандармеријске станице. Могле су се, тобоже, отварати школе где је имало 160 ђака, а управници и учитељи морали су бити официри и подофиицири, са знањем хрватског језика. Ћирилица је забрањена и латиница уведена као једино и обавезно писмо и у школама и у службеној употреби, а уџбеници су набављани из Загреба и Сарајева. Била је забрањена и употреба јулијанског календара.

Живот је загорчавала и добро организовамна мрежа доушника, од које се, како је народ говорио, ништа није могло сакрити.Окупациони систем је, уз лукавство, окрутност и обест био до детаља разрађен, па је, уз све притиске и намете, који су погођали посебно бројне сиромашне сеоске породице и инокосна домаћинства , народу најтеже падало интернирање радног и способног становништва, често масовно и брутално. 

Аустријанци су тако обезбеђивали радну снагу, а смањивали реалну опасност од непослушности и могућих побуна. Према једном податку, од јула до септембра 1917. године, у логор Ашах и друге је из нововарошког среза одведено 117 људи, међу којиам су били и прота Јован Караматијевић са 70 година и омладинац Милош Дучић са 16 година, док је их трећина имала између 18 и 25 година.

Испред интернирања и терора људи су се склањали и бежали у шуме. Постојање наоружаних људи – одметника и комита, служило је аустријским властима да за предузимање потера и хапшења. Са породицама одметника, чији се број са трајањем окупације повећавао, поступали су сурово – хапсили их, глобили и интернирали, а неке и убијали.

АВЕТ ГЛАДИ И ГРОЗНИЦЕ

Да несрећа буде већа – наишле су две неродне године: 1916, а посебно 1917. година кад се несрећа надвила над старовлашку сиротињу, па је глад харала поготову у пролеће, односећи десетине деце и старијих особа.

Крајем 1918. године владала је, несумљиво, најтежа епидемија грипа у истрорији - пише Милисав Р. Ђенић у књизи “Златибор 1912-1918”(Ужице 1985). Епидемија је преко Златибора прешла као нека ватрена стихија.За собом је оставила око хиљаду свежих хумки, стотине угашених домова, хиљаде сирочади и унесрећених родитеља. У летопису негбинске цркве забележено је да је током рата због разних болести опустело 40 домова, многи од њих гасили су се баш у новембру 1918. године