Успомену на пале јунаке три рата, од 1912-1918. године, чувају и спомен-плоче у црквама у Белој Реци, Негбини, Буковику и Штиткову и на школама у Јасенову и Рутошима 

Камених белега знатно је мање на левој обали Увца и седам села подјаворског краја, која су била „иза границе“ Кнежевине Србије и ослобођена од Турака тек 1912. године. 

Истражујући спомен-обележја у божетичком крају, Бошко Копуновић сведочи да су, према протоколу умрлих у црквама у Штиткову и Буковику, само у периоду од 4. августа 1913. до 15. јануара 1919. погинула или умрла 504 лица, што на ратишту, што код кућа (заразне болести су косиле у окупацији). 

- Осиротели народ, прекостао иза ратне морије, настојао је да одржи успомену на своје ратнике, изгинуле и помрле. У оскудним материјалним могућностима сиромашног и кршевитог краја само су ретке породице успевале да подигну „биљег“ и, као по правилу, постављале су га у гробљима у којима су се „копали“ и остали из њихових фамилија - записао је Копуновић.

СВЕДОЦИ ЈУНАЧКОГ ВРЕМЕНА

Сваки од споменика драгоцен је сведок бурних времена и историје краја.

За поколења - запис у Буковику

Крајпуташ израђен од моравског, жућкасто-мрког пешчара, лицем окренут ка реци Вршевини и путу, са представом војника у униформи и пушком и бајонетом у руци, подсећа да „Тодор од 21 г , једини син Николе Поповића из Божетића, војник II чете, II бат. 4 пука сталног кадра Дринске дивизије погибе на Бјелошевцу у срезу Драгачеву 1914 год. борећи се против Аустрије“. 

Поред оних који су погинули „борећи се јуначки протв Турака“, те у биткама Првог светског рата или умирали од рана и болести, у камен уклесано и име Јована Копуновића, прве жртве терора под покровитељством аустроугарских окупатора на овим просторима. Погинуо је у 63. години, 17 децембра 1915. на прагу куће, бранећи част, живот и имовину од муслиманске банде предвођене Муратом Шабовићем из села Кладнице. 

У студеном камену је и запис да је буковичког домаћина Мојсила М. Дилпарића, комиту и првог председник општине буковичке по ослобођењу ових крајева од Турске, одметничка банда Јусуфа Мехонића, бившег аустроугарског подофицира, ухватила, стрељала, а потом тешко рањеног заклала у зидинама старе српске царинарнице на Јавору, заједно са још осам лица 1. јуна 1921. године.

Крајпуташи су клесани најчешће од камена из мајдана у ужичком крају и од пешчарa из моравичког и драгачевског краја. Етнолог Боса Росић каже да су бели белези у облику крста са завршецима као тролист, каквих је на десетине на гробљима у селу Рутоши - од студеничког мермера. Клесари из места Радочело су камене плоче, зване „ћутуке“, догонили на самару коња и на гробљима или у двориштима домаћина, на „крсташима“ остављали за потомке сведочанства да су им преци погинули на Гучеву, Солунском фронту... 

„Крсташи“ од студеничког мермера у Рутошима

Недалеко од школе у Амзићима самује споменик ратнику Ивану Мандићу, а у селу Мишевићи још зубу времена одолева одолева белег од пешчара Милану Ракоњцу, „који је био редовни борац II батаљона првог пука Вардарске дивизије и од проклетих Бугара погинуо на Струмици 14. XI 1914. године“.

ШЕСТ СПОМЕН-ПЛОЧА

Успомену на ратнике чувају и спомен-плоче у црквама у Белој Реци, Негбини, Буковику и Штиткову и на школи у Јасенову, подигнуте у трећој и четвртој деценији 20 века, а од недавно и обележје на звонику у Рутошима.

Испод натписа „Пали белоречки јунаци 1912-1918, за слободу своје отаџбине“, на две мермерне плоче поред олтара цркве Преображења Господњег у Белој Реци - 127 имена. Поред свештеника Лазара Турбатовића и учитеља Младена Симовића, на бојном пољу су остали Бошко Џелебџић, капетан прве класе, Дмитар Варагић, артиљеријски потпоручник и Драгојле Бумбовић, пешадијски потпоручник. Међу именима за незаборав 30 ратника из лозе Виторовића, 17 из Спасојевића, 11 из кућа Поповића, по девет из фамилија Џелебџић и Дуковић...

„Из поштовања према палим ратницима и љубави према своме завичају, подиже ову спомен-плочу Крсман Д. Виторовић, директор Банке Златибор Београд“ - натпис је о дародавцу, а траг. је оставио и власник радионице – „М. Танкосић Београд, Гробљанска 16“.

- У недељу по Илиндану сваке године даје се парастос јунацима. Окупи се и по 150 мештана у цркви.Неко од домаћина припреми трпезу као подушје палим прецима – казује свештеник Драгослав Јараковић.

(Наставиће се) 

---

СЛАВЕ СРБИЈУ

Међу првима је крајпуташе ишчитавао песник Бранко Б. Радичевић, па је и записао да сељак каменорезац није ни слутио да кривим линијама и јарким бојама пева и слави Србију. Ова самоникла уметност, казивао је, присна је као народна песма. „Расла је упоредо са Вишњићем и Тешаном Подруговићем.Словом понекад бритка, понекад жалостива.Уклета окамењена војска украј путева подсећа нас како се гинуло“.

Аутор: Драгољуб Гагричић

Овај и још много других фељтона и чланака можете наћи у књизи Дозивање предака аутора Драгољуба Гагричића

info dragoljub gagričić kamena kazivanja ratnika feljton