Нову Варош, за Србе изузетно важну стартегијску тачку, непријатељ је држао два дана – 23. и 24. августа прве ратне године, али се повлачи после пораза на Церу.

У ратним операцијама у овом крају учествовала су и два четничко-добровољачка одреда: Златиборски и Горњачки, којима су командовали мајори Косте Тодоровић и Велимир Вемић.

- Четнички одреди били су предвиђени за дејства у непријатељској позадини и покретање српског становништа у Босни на устанак - наводи историчар Радивоје Папић у књизи „Ужичка војска и четврти пук 1914.“( Народни музеј Ужице, 2014. ), подсећајући да је Влада 3. августа послала инструкције да „...Врховна команда може купити чете добровољаца и употребити их по свом нахођењу, да су под командом наших официра и то најдисциплинованијих...“

Хроничари и историчари бележе да су у првој ратној години Нова Варош и околина два дана били у рукама непријатеља, уз велике покрете и логоре трупа. Овде се ратна срећа брзо окретала, као и на главном фронту – од Дрине до Цера, Сувобора и Колубаре. 

На горњодринском ратишту до првих борби дошло је пошто су српске чете прешле границу код Вишеграда, Увца и Рудог. Делови Лимског одреда напредовали су према Међеђи и од 3. до 7. августа водили оштре борбе око ушћа Лима. Кад су се Аустријанци уверили да на правцима Вишеграда и Горажда нема јачих српских и црногорских снага, а очекујући повољан развој код своје 5. армије на средњој Дрини, преузели су јаку противофанзиву. После годину дана, Србија поново крвари, а са њом и Стари Влах... У нововарошки крај је са бојишта допирала топовска јека...

Потпуковник Јеврем Михаиловић, командант Лимског одреда

ТОПОВИ ЗАТВАРАЈУ ПУТЕВЕ

Већ 17. августа 1914. дошло је до повлачења Санџачког одреда из састава Црногорске војске и Лимског одреда, уз веома оштре борбе. Аустријска 8. брдска бригада била је 19. августа у Пљевљима, а 20. августа на Јабуци , 21. августа у Прибоју, као и Пријепољу, одакле су српске јединице одступиле на Кобиљу главу и Косањ у правцу Сјенице. 

Због брзог продора непријатељских јединица на споју црногорске и српске војске, где од почетка садејство није било најбоље,.Врховна команда из унутрашњости шаље јединице и топове да поседну Сјеницу и затворе правце преко Јавора и Нова Варош – Ужице.

- У Новој Вароши српских оперативних јединица није било, сем Војне станице, чији је начелник био резервни официр Јеврем Чакаревић, учитељ из Ужица, родом из Штиткова - пише Дико Пејатовић, аутор поглавља о Првом светском рату у књизи „Нововарошки крај кроз историју“. - Јединице аустријске 8. брдске бригаде у јачини једног пука, састављене од пешадије, коњице и артиљерије, ушле су 23. августа у Нову Варош. Одатле су упућивале јаке коњичке патроле у правцу Кокиног Брода и Јавора у извиђање. Делови Лимског одреда из сектора североисточно од Прибоја напали су непријатеља у Новој Вароши 24. августа.

ОФАНЗИВЕ НА ДРИНСКОМ РАТИШТУ

Продор Аустријанаца правцима Вишеград – Прибој и Горажде – Пријепоље – Нова Варош имало је два основна циља: да обухвати лево крило Ужичке војске ради нарушавања фронта пред њиховом 5. армијом и поседање Сјеничке висоравни. Историчар Богумил Храбак у „Историјском гласнику“ (Београд, 1964., број 4. ) оцењује: „Циљ им је био Сјеничка висораван, са доста муслиманског живља њима наклоњеног, а мање надирање ка Новој Вароши, која је за Србе тада представљала стратегијски најважнију тачку“. Пропаганди Шваба, како је народ звао окупационе снаге, одазвао се и прикључио део становништа око Бродарева и нешто мање око Пријепоља, док је у Новој Вароши неколицина муслимана примила оружје, пружала услуге и са њима се повукла.

Захваљујући моралној снази српског народа, изузетном јунаштву војника и пожртвовању и способности официра, аустријска 5. армија поражена је на Церу и протерана преко Дрине. После прве победе савезника у Првом светском рату, дошло је и до обрта и на сектору око Увца и Лима. У поподневним часовима 24. августа аустријске јединице напустиле су Нову Варош, а 25. увече и Пријепоље. Јединице Црногроске и Српске војске прешле су у офанзиву, одбациле непријатеља преко Дрине и продрле у источну Босну, уз велике борбе на простору Гласинца.

Церска битка, па и дејства Ужичке војске на Дрини, поред војничког, имала су и политички значај. Ужичка војска је са црногорским трупама везивала крупне непријатељске снаге и тиме олакшала напоре главних српских снага. Првом победом савезничкa у Великом рату порастао је углед Србије, подигла се вера српског народа у сопствене снаге и показала рањивост црножуте монархије.

Кад је у октобру дошло до нове аустријске офанзиве на Србију, српске јединице су се повукле на десну обалу Дрине и пружале жесток отпор. После аустријског пораза у Колубарској бици, опет су јединице Црногорске војске и Лимског одреда у офанзиви, протерујући и последњег војника освајача на леву обалу реке.

Од краја 1914. године до октобра 1915. године на фронту на Дрини било је оперативно затишје, уз повремене борбе и убацивање група у позадину. У кратком предаху војних операција у нововарошком крају видане су ране, а народ и војска спремали се за нову одбрану од душмана.

БАЈОНЕТИМА ИСКЛЕСАЛИ КРАЈПУТАШ

Само дан након што су 9. августа (по старом календару) 1914. године у тешким борбама на падинама Златибора припадници Лимског одреда одбранили границу Србије пред налетима 16. аустро-угарског корпуса, војници су сахранили мртве другове и у камену, са траговима крви и шрапнела гранате која је на коти Цигла, у Јабланици, убила заповедника српског одсека, бајонетима урезали епитаф:

„Мајор Василије Луковић погинуо 9.VIII 1914.г. Испунио своју дужност према Краљу и Отаџбини... Завидимо ти, и поздрављамо ти породицу...“