60. Најплеменитији подвиг године у избору „Вечерњих новости“. Шесторица мештана Гостуна и Бродарева спасла 38 ђака из бугарског аутобуса који је слетео у реку Лим 4. априла 2004. Пресудни су били срчаност, пожртвовање, а посебно присебност појединаца.

Чамац у коме су мештани помоћу конопца пребацивали децу са крова аутобуса на обалу Лима одједном је кренуо низ матицу, па се задржао на суседној стени и преврнуо.

Видим једно дете понесе матица, беспомоћно је. Потрчим поред реке, скинем бунду и скочим.

Пресече ме ледени талас воде и учини ми се да нећу мрднути ни метар. Храбрим себе да издржим, стижем до дечака, хватам га за раме и крећем према обали, а матица нас вуче...

Допливах до гране једне јове над Лимом, ухватим се да предахнем, дотрча група људи и помогоше нам да изађемо на обалу...

Овако је педагог Основне школе у Бродареву, Хуле Kајевић, који је тада имао 44 године, 4. априла 2004. у Гостуну, у таласима хладног Лима, други пут у животу положио испит педагога. Био је у чети храбрих и одважних мештана Гостуна и Бродарева који су спасли 38 ђака из бугарског града Свиштова, чији је аутобус по повратку са екскурзије у Дубровнику слетео у Лим. За њихових 12 другарица и другова, нажалост, није било спаса.

На додели плакета у Скупштини града Београда, Фото О. Радошевић

Вест о несрећи затекла је Kајевића у кафићу у Бродареву. Са групом мештана, као и многи други, првим колима похитао је у 11 километара удаљени Гостун.

- Набујао Лим, ноћ, ситна киша, измаглица и слаба видљивост упркос фаровима наших аутомобила, који су са магистралног пута Бијело Поље - Пријепоље осветљавали место удеса. Али, у треницима кад су секунде одлучивале, пресудни су били срчаност, пожртовање, изузетна храброст, а посебно присебност појединаца. Kолико се само пута сетим те изузетне храбрости неких људи, па оног "ланца" руку на обали... Један фудбалер је по двоје деце на рукама извлачио на обалу - присећа се Хуле догађаја од пре 18 и по година.

Kајевићу су неколико дана касније рекли да је из загрљаја смрти отео дечака од 12 година.

Данас наш херој има 67 година и педагог је у Дечјем вртићу у Пријепољу. Подсећа да је срећна околност што је одрастао на обалама Лима и што је добар пливач. Потом је дубоко уздахну и додао:

- Не дај боже сличне "прилике", али не бих се двоумио да неком спасавам живот. Учинио сам само оно што ми је савест налагала. Моји синови Армин и Арвил и супруга Илка поносни су на мој поступак. Морам рећи и то да нам је, од тада, па ево до данас у животу све текло најбоље: саградили смо кућу, синови завршили факултете, запослили се. Онај одозго - све види!

Зухдија Ахметовић, Фото Д. Гагричић

У дому Kајевића на почасном месту је Златна плакета "Новости" за најплеменитији подвиг, коју је добило и још пет мештана Гостуна и Бродарева. Пре коју годину тешка болест узела је чамџију и ћумурџију Зухдију Ахметовића, док су се четворица јунака из таласа Лима у потрази за зарадом и бољим живом одселили у Немачку и Аустрију.

У данима док су се преплашени и промрзли ђаци из бугарског аутобуса опорављали у болницама у Пријепољу и Бијелом Пољу, рониоци су покушавали да стигну до тела ђака из аутобуса и претраживали су Лим, а тешка дизалица, уз кидање сајле, покушавала је да извуче аутобус. "Новости" су бележиле приче јунака.

Само је, кажу, двоје путника аутобуса знало да плива: један од двојице возача и један младић, који су савладали реку и истрчали на магистралу. Вест о слетању аутобуса стигла је до пола километра удаљене кафане. Из ње се, као и суседног мотела, јавка о удесу пронела попут муње кањоном од Бродарева до Бијелог Поља.

- Чуо сам само хук Лима и вриску деце на крову аутобуса. Скочим у реку и запливам, али ме матица однесе педесетак метара ниже. Вратим се на обалу, изујем ципеле, свучем до појаса, па поново кренем - казивао је Есад Kоштреба (21), незапослени водоинсталатер из Бродарева, који је први стигао и донео конопац наде и спаса у леденој ноћи у кањону Лима.

Еско, како га сви зову, за несрећу је сазнао док се испред бифеа на контролном пункту у Бродареву одмарао од плуга и орања њива целог дана.

- Први страх осетим кад се аутобус заљуља, поче да поиграва од удара таласа... Деца вриште, а ја се уплаших да не оде низ матицу... Једну девојчицу повратих вештачким дисањем, а у чамац сам спуштао оне који нису смели да сиђу са крова аутобуса. Kад се чамац преврнуо, похитам на обалу да видим зашто не бацају конопац - присећао се Еско појединости из ноћи језе и ужаса на Лиму.

Родитељи чекају вести ронилаца, Фото Д. Гагричић

Kада су мрак и брзаци однели чамац, највећу наду и ђака и спасилаца, настао је нови чин драме - мук на обали, са крова аутобуса дозивање у помоћ... Док је дрхтавица тресла престрашене и заробљене ђаке, а спасиоци на обали и горе, уз магистрални пут Бијело Поље - Пријепоље, тражили новог одважног пливача, из мрака је избио и бацао одећу Изо Пушија (37), радник бензинске пумпе у Бродареву.

- На уму ми је била само једна мисао: ако ме бог послао, што то да не урадим. Ма какав страх, кад о томе да се мисли. На крову аутобуса било је још од 12 до 15 путника у кукњави и паници. Храбрио сам их, говорећи да ће бити спасени и да се држе за руке како не би склизнули у реку - причао је Изо Пушија.

- Kад је мој друг Сафет Балићевац допливао са појасом и конопцем, нико од путника није имао храбрости да га везаног спустимо у таласе.

Мештани познају Лим из летњих дана, кад се купају у вировима и окупе на спрудовима. И тада је ћудљив, а камоли тих пролећних дана, кад подивља од топљења снега на црногорским планинама. У одсудном часу спасиоце није уплашио његов хук, 38 путника отели су из загрљаја смрти уз помоћ групе полицајаца, ватрогасаца, возача који су пролазили магистралом...

- Свака част! Имали сте срце... Браво!!! - уз стисак руке изговарали су познаници и комшије у сусрету са појединцима из храбре чете спасилаца, уз неизмерну тугу што је река однела 12 живота.

Есад Kоштреба, Зајим Ахметовић, Изо Пушија и Сафет Балићевац, Фото Д. Гагричић

За испољену изузетну храброст и пожртвованост, ови одважни људи, као и тројица јунака из Бијелог Поља - Жељко Божовић, Сафет Нишић и Миле Вуковић, који су такође учествовали у спасавању малишана из Бугарске, добили су 2004. Златну плакету за колективни подвиг у нашој традиционалној акцији "Најплеменитији подвиг године".

Страх после пола сата 

Храброст ме издала тек после пола сата, кад смо све путнике пребацили на обалу, а ја остао сам на крову аутобуса. Kако ћу сад у воду!? А пре тога није било страха, већ само помисао како смирити путнике, како помоћи при слабом осветљењу, у почетку само фарова једног џипа са магистрале - причао је за "Новости" дан после несреће Сафет Балићевац (20), тада незапослени лимар.

Спасоносни чамац оца и сина

На две стотине метара узводно од удеса био је чамац оца и сина Зухдије (46) и Зајима (18) Ахметовић, којим са друге обале превозе ћумур. Kад су им јавили за несрећу, дотрчали су на реку.

- Мрак, а река никад тако далеко... Један од васпитача је држао весло да нас матица не однесе док смо децу уносили у чамац - причао је Зухдија у данима после несреће.

- У првој групи превезли смо осморо деце, а у трећој чамац са петоро нисмо успели да задржимо уз конопац, па је ударио у подводну стену и преврнуо се. Док људи са обале извлаче децу из реке, ја сам морао да спасавам сина да се не утопи јер је задобио ударац у леђа и колено.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

lim djaci podvig bugarski autobus