Илија Марковић из Негбине, упркос подсмеху комшија, обновио кров најстарије брвнаре. Самоћа угасила жељу за отварањем етно-села.

– Мани се ћорава посла, Илија...?! Пусти нека то падне и сатруне – говорили су ми комшије и познаници пре петнаестак година док сам прекривао кућу коју је саградио чукундеда Илија, по коме носим име. Нисам се обазирао на критике, већ сам само једно имао на уму: да кући предака сачуван старински изглед... Пререндисао сам стару даску крова, а оне отруле заменио...

Овако пре неки дан казује  Илија  Марковић (55) из Негбине, до 2007. године металолобрусач „Слоге“, а сада запослен у „Златаршпеду“ у Кокином Броду. Има имање од 17 хектара, нешто шуме и стадо од 20 оваца у огради. 

Огњиште, чађаве греде и брвна - драге успомене  

Три куће у дворишту на брегу изнад Торбељског потока и оне велике окуке златиборског друма сведоци су времена и живота. Казују оне о народном градитељству – од положаја објеката на окућници и умећу неимара, до радова према могућностима домаћинства и ћудима времена, као и напуштању традиционалних материјала, камена и дрвета...

Мала ризница старина под стрехом брвнаре

За најстарију, а најмању кућу, нема поузданих података о времену настанка. Брвнара броји век и по или коју годину више, а тајну крију чађаве греде и брвна сложена у „ћерт“. 

–    Дуг век подарила јој је зрела грађа боровине, подрум од камена и искуство и вештина старих мајстора. То су казивали преци – прадеда Војислав, деда Радован и отац  Добривоје – присећа се Илија.

Драге успомене и мала  ризница минулих времена су у кући прислоњеној на благој падини, са огњиштем и двоја наспрамно постављена врата. Поред рукотворина дрводеља  – наћвара, покућства, карлица, чаброва, на полицама и тавану су бакарне и земљане посуде, начете зубом времена. И у другој кући, из 1934. године, што је касније добила кров на две воде и цреп, налазе се предмети домаће радиности и народног градитељства.  

Три куће на брегу Марковића - сведок времена и живота

–   Имао сам намеру да све то сачувам, да буде етно-село у малом, па да у собама на спрату нове кућа, усељене 1975. године, примам туристе.... Али, судбина и живот учинише своје...Не ожених се... Било је прилика, није да није, бегенисао сам неке ђевојке, али оне одоше у град...

Сачувана и трлица, направа за обраду конопље

На зубатом новембарском сунцу, док се ветрови бију изнад ватром опрљених висова Муртенице, Илија жури да уздигне оно што је пало око помоћних објеката. Јутрос је, тамо у омару, под Тавником, са шумарима и геометрима тражио међе, а по повратку прикричивао мајстору да што не прескочи у молерају пред крсну славу...

Кућило се, а село се расели

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

negbina ilija marković