Је ли то Варош „пуштена низ воду?”, пошто нас заобилазе представници државе. Верујем да би министар Кркобабић на праву адресу пренео два горућа питања народа – индустрију и путеве и јадиковку: „Расели нам се Варош...“ Не би морао да у бризи за о(п)станак дреши кесу за школе, aмбуланте и задружне домове, а неки би затражили колективну сеобу (колонизацију).

У комшијске општине у Лимској долини, посебно Прибој, последњих месеци, почесто долазе представници Владе Србије (министри, секретари). Минулог викенда  два дана  је у Прибоју и Пријепољу боравила министарка привреде.

У нововарошком крају последња значајнија посета била је оног министра што је пре неку годину отворио „балонку!“ (салу ) на Бабића Брду, која се још не користи (због незавршених радова), а у понуди је Туристичке оргнаизације. Сада се, уз забринутост, све чешће нагађа зашто нас у широком луку заобилазе  они који „ведре и облаче“ и могу да донесу коју пару и бољитак у нечему?!

Народ не мори окаснело пролеће и сетва, што плуг неће у тврду земљу, а с друге стране скачу цене кукуруза и мршав је откуп и ниске цене стоке - колико то што нас нема у тефтеру или протоколу представника државе.

У суочењу са недаћама често се ређају јадиковке: „Расели нам се Варош?!“, те „Нема народа?!“,  „Има ли ко да види овај наш јад и чемер...? Па деца нам се стиде родног краја..?!“  или „ Шта смо то Богу згрешили, ко на нас баци анатему...?!“

Бројни су они што ближе адресирају замерке: „Можда они из Београда немају шта да виде или неће...?!“ Или, пак,  нема ко да их позове ...?“ Трећи, пак, комшије и саговорнике уверавају да нас је  републичка власт - „пустила низ воду“. По среди је, кажу, што доле у Београду не маре за „оштинску власт у две колоне“, састављену од чудне коалације... Помиње се и да знају за неспоразуме и сукобе, за овдашњи пиљарско-ћифтински плићак и мандатно-трговачки рингишпил...?!

А ја све нешто мислим - да нам, бар, министар Крка 'оће доћи...?!! Да, да, Милан Кркобабић, задужен за село, задруге...

Можда ће неко замерити: „Шта си запео за тог трећепозивца?“ Не заборавите – у Великом рату трећи позив је био последња одбрана Србије. Нама је догорело до ноката, на многим ћошковима се кезе беда и сиромаштво и можда ће он имати стрпљења да саслуша све муке и недаће. Важно је и то што је некад био у „Пошти“ Србије, па је то гарант да ће овдашње поруке пренети на праву адресу?! Не би га оптерећивали големим темама, већ би ваљало предочити два кључна, народна питања - индустрију и  путеве, од којих зависи о(п)станак у некадашњој  „општини од стратешког значаја“. 

  Сиромаштво стеже - низак животни стандард

Индустрија нам је мршава, страдала у транзицији, а један од последњих удараца је катанац на погонима „Слоге“. Инвестиције не пралеза Увац, бар у нашем случају,  а чете радника тумарају Европом и по градилиштма Србије. Народ пита где ће се запошљавати омладина, од чега живети, како да општина сервисира обавезе кад су танки приходи од туризма и пољопривреде, а шуме ћемо брзо „обршћети“?

Власт ми је недавно оштро замерила (читај: забранила) што, пишући о демографским прблемима и сеобама,  „пребројавам народ“ и наводим  да  бебе по рођењу прво проговоре: „А куда је пут преко Златибора?“.  Зато за  бројке беба и ђака првака наводим  само да не прелазе  стотку и дајем описну оцену. Наиме, неки старовлашки шерети, поуздани учитељи у занату и животу,  саветовали су ме: реци само -  „пукли смо к'о шофершајбна“, „прсло к'о Томића кукуруза“, „пукли к'о тиква са склада...“ 

  Огледало - добродошлица за дочек гостију

Мада пред одборницима СО нема анализа, као ни за индустрију, и привредници и сељаци кажу да су нам путеви у најлошијем стању у последњој деценији: увелико се заостаје у изградњи и одржавању, касне неки радови  и голема обећања, подерале су се и бројне закрпе на низу саобраћајница.. И  магистралу треба крпити (од Браношевца  до моста на Зложници  на преко двадесетак места су пукотине, улегнућа). Што је најгоре, бројне су замерке  гостију, јер је, према једној анкети,  стање саобраћајница и безбедност на њима у врху примедби, уз скромну  понуду и квалитет услуга...

Обећања из рукава - рокови промичу

Могли би старој кајли Крки (надимак из милоште) показати музеј пољопривредних машина под ведрим небом, купованих вактиле за сетву и вађење кромпира. 

Знаменитост су, свакако, и стотине  каптажа пиштала и танких извора, у које су сељаци скркали грдне милионе и  како се већ ових дана  вода у селима под Јавором довози цистернама у резервоаре кућа? А баш тамо једна млекара ради у две, а друга у три смене, док се из колиба домаћица  отпремају тоне сира ?!

Крки не би тражили паре за школе, амбуланте и задружне домове, а ни погоне, јер их у опустелим селима имамо и за извоз?!

Колективна сеоба  

Рачунам и да Крку, кога је пуно шта трљало на функцијама и у животу, не би потресло помињање колонизације. Његовом ресору је то, некако,  близу или блиско, а има засеока који се спремају  да од државе затраже место (поседе) за колективну сеобу, као оно у Ћопићевој „Осмој офанзиви“ у Банату. Држави би, кажу, оставили све  у завичају - нека тамо гради видиковце, зип-лајнове, па одавно најављивана „алпска села“, “Друловића колибе“, отвара резервате... 

Брани колима низбрдо 

Подучавајући чељад, родбину и сеоску младеж да затегну имање, да протруло и труло замене на зградама и дрвенарији, да се окрепи воденица, искрчи трње, покупи камен на њивама, да на чело куће дође окретан и радан домаћин,  Солунац Вукоман Филиповић, из Кучина,  говорио је:

–  Брани да кола крену низ брдо...Немој да крену, нећеш их зауставити...Ако крену - погурај, неће ли то све пре проћи...(Књига „Старовлашка умовања“, стр.24.)

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

poljoprivreda nova varoš putevi industrija privreda siromastvo