Изложба Станка Костића од 1. марта у галерији науке и технике САНУ у Београду. Баштина наше земље овековечена фотографијама.

Ћилим у нашем народу није само покривач него: бранилац од хладноћe, простирка да се одмори од рада уморно тело, украс на празном белом зиду собе и вечита простирка за покојника у његовој вечној кући. У каталогу изложбе фотографија Станка Костића "Ћилим - пут нити", која ће од сутра до 20. марта, трајати у Галерија науке и технике САНУ, ову тврдњу изнео је Драган Јацановић, кустос Народног музеја у Пожаревцу.

После 60 самосталних изложби у земљи и иностранству, Костић који се деценијама бави културом и традицијом Србије, црквеном уметношћу изван Србије, али и овом из родног краја - долине реке Млаве, Хомоља, на делима са актуелне поставке у САНУ, објектив фото-апарата окренуо је ка рукотворини која се у нашем језику зове и шареница, поњава, покривач, прекривач.

Тако је, каже, сачувао сећање, као оставштину за унуке, а зарад народног трајања. Подсећајући да су сви народи покушавали да објасне судбину, Костић истиче да су код старих Словена то биле суђенице или суђаје, натприродна бића налик на виле, које плету и прекидају конце - нити живота, као што су код античких Грка то биле мојре, а код Римљана парке.

- Много сам о њима слушао у причама баке и мајке, уз уравнотежену мелодију старог разбоја - објашњава фотограф иза кога је 30 тематских календара, као и многобројне репортаже у књигама, монографијама и часописима. - Опчињен тим скаскама, нисам ни слутио да својим слушањем и чуђењем суделујем у чаролији настајања уметности, ту, преда мном, њиховом маштом и вештином њихових руку.

Леопотом ћилимарства дичили се многи крајеви (Фото С. Костић)

Тада се, додаје, први пут и сусрео са уметношћу и народним уметницама, са ткањем приче од безброј шара:

- Смисао за облик и складност боја, што видимо код ткаља, потиче из живота у природи и заједници. Из таквог корена, ткаље у ћилим уткивају себе и чине га одразом душе народа.

Овај вредни сакупљач и чувар баштине, како примећује историчар уметности Душан Миловановић, изложбом "Ћилим - пут нити" нас подсећа на још једну заборављену предачку делатност:

- Овога пута, после многих дубоких захвата по прошлости Србије, прихватио се нимало лаког задатка да нам приближи лепоту ћилимарства, којим су се некада дичили многи крајеви српства. Обишао је све што му је дато, од далеког севера Бачке, источну и готово целу централну Србију, све до златарских предела. Тамо је сакупио благо непојамно, што чами у девојачким сандуцима, све ређе по гостинским собама и креветима. Уметник се потрудио да све то подастре пред наше очи и срца како би показао некадашњи поредак у домаћинским домовима, из времена када се знао ред у свим доменима живота и нашло место за све: од беба у колевкама до стараца.

Грбови као мотив на ћилимима

Вуна праменке и цигаје 

Путујући по разним пределима Србије пратио сам простирање аутохтоне расе планинске овце праменке, свих њених подврста, и низијске овце цигаје. Генетичка предиспозиција њихове вуне је да дају танку, чврсту и дугачку длаку, која се природно бојила. Од ње су предене нити за основу и потку ћилима. Прича о ћилимима почиње на пашњацима - тврди Костић, који је истраживања и путовања из којих је изложба настала финансирао од сопствених пара.

Како жене "снују" шару

Први поступак у изради ћилима је његово "сновање", односно припрема основа за ткање:

- Жене које су знале да снују имале су у дворишту, негде близу ограде, два дрвена, у земљу побијена стубића са адекватним отворима у које је убацивано вратило са разбоја - открива Јацановић. - Ткаља је по унапред осмишљеној и тачно одређеној путањи пажљиво слагала нити основе, није се смело десити да се замрсе нити преклопе, морала је водити рачуна о броју нити, дужини, начину њиховог слагања, да би се добио "зев" који је омогућавао ткање.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

izložba stanko kostić ćilim