Иконостаси за живот светиња

novosti.rs ( Д. Гагричић ) 03. јануар 2021. године Друштво Коментари

Манастир Никољац у Бијелом Пољу / Фото Д. Милосављевић Манастир Никољац у Бијелом Пољу / Фото Д. Милосављевић

Сликари Лазовићи из Бијелог Поља пре два и по века украшавали српске храмове од Дечана до Шибеника. Родоначелник сликара поп Симеон, а знатно талентованији био је њрегов син син Алексије . Богато наслђе у књизи Ужичанина Драгише Милосављевића. Велика репутација им отворила врата Пећке патријаршије. Искуства византијског иконописа.

Готово да је тешко пронаћи неки од православних храмова на просторима од Старог Влаха до Јадранског мора, у коме се не могу наћи дела сликара, оца и сина, Симеона и Алексија Лазовића из Бијелог Поља.

Стварајући на великој територији у релативно дугом периоду, од средине седме деценије 18. века, па до краја треће деценије 19. века, у тешким годинама српског народа под туђинцима, оставили су велики број појединачних икона и иконостаса.

На трагове богатог наслеђа указује ужички историчар уметности Драгиша Милосављевић у књизи "Сликари Лазовићи и њихово доба", сабирајући дугогодишње трагање, као и више истраживача баштине.

- И даље се најстаријим радовима родоначелника сликара Лазовића, попа Симеона, сматрају иконе из златиборског села Сирогојно, где је оставио запис на царским дверима: "Сија двери изобрази аз грешни зограф Сименон Лазовић, от мјеста Бијелог Поља, Бог да прости: на 1764" - наглашава Милосављевић.

Две године касније, поп Симеон обнавља иконостас у манастиру Пустиња, код Ваљева. Следеће дело је иконостас цркве брвнаре у селу Кућани, засеок Пета, на планини Муртеници, потписан 1780. године. Сликајући иконе, често у празним и полупразним храмовима, враћају у живот низ запустелих или порушених светиња, последњи рад оца и сина, пред сеобу у Приморје, био је иконостас у манастиру Свете Тројице у Пљевљима.

- На самом крају 18. века селе се у Боку которску, прихватајући неупоредиво веће и компликованије послове од оних које су радили за скромне богомоље Старог Влаха и ужичког краја. Ликовно искуство развијеније и образованије средине утицаће на њихов рад у каснијем периоду - записаo је аутор књиге, објављене у издању Музеја у Бијелом Пољу.

Велика популарност коју су Лазовићи стекли отворила им је и врата Пећке патријаршије, док је последњи заједнички рад Симеона (умро 1814. године) и знатно талентованијег Алексија, а уједно и највећи и најзначајнији посао који су Лазовићи извели - био на великим иконостасима у Дечанима.

Рад Симеона Лазовића у цркви у Прилипцу Рад Симеона Лазовића у цркви у Прилипцу

Алексије Лазовић сликао је иконостасе и поједине иконе у Мостару, Шибенику, у храмовима Старог Влаха, затим иконе и животопис у Малој савинској цркви, у Режевићима, Подима, Баошићима, Студеници, Милешеви, Крагујевцу, као и многе друге.

- Својеврсном лабудовом песмом и круном његовог рада могу се сматрати царске двери и више икона из Никољца код Бијелог Поља, које је непосредно пред смрт завршио. На породичном псалтиру забележена је 1837. године смрт Алексија Лазовића, "бившег иконописца српског" - казује Милосављевић.

Цртежи - студије (копије) мушкарца и жене, рад А. Лазовића Цртежи - студије (копије) мушкарца и жене, рад А. Лазовића

Лазовићи су сликали иконе на извесним искуствима византијског иконописа, руководећи се углавном захтевима црквених кругова. Истраживачи указују да је од великог значаја заоставштина у манастиру Никољац код Бијелог Поља. Овде су цртежи световног карактера, као део неког приручника, затим велики део листова - припремљени или незавршени сликарски предлошци коришћени у сликању. То је највећи број типова Богородице са Христом или цртежа Исуса Христа, старозаветних пророка, јеванђелиста, апостола, архангела, као и сцена из Старог или Новог завета.

Икона  -  Богородица са Христом и Св. Јованом Алексија Лазовића Икона - Богородица са Христом и Св. Јованом Алексија Лазовића

У никољачкој ризници налази се и знатан број копија из штампаних књига, које су долазиле из Русије, а занимљиви су и бакрорези западног порекла.

Књиге од "безбожних агарјана"

Бројни записи са маргина рукописних и штампаних књига библиотеке у Никољцу приказују Лазовиће као културне мисионаре. Они су откупљивали црквене књиге на базарима Сарајева, Гусиња и Мостара, шаљући их у Никољац или други храм. Тако, на више места, мање познат члан њихове породице Димитрије Лазовић упознаје да су књигу "откупили од безбожних агарјана и приложили у храм Светога Николе, на реци Лиму, близу касабе Бијело Поље". У Сарајеву су откупили минеј "от проклетих агарјана, када хараше Мораву".

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

dragiša milosavljević ikonostas aleksije lazović


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.