Рестаураторско-конзерваторске радове на споменику Јовану и Раду Ракетићу и Милошу и Урошу Дучићу изводи вајар Миладин Ивковић. Белег од камена из оближњег мајдана Пећине исклесан 1929. године

Вајар,  рестауратор и конзерватор Миладин Ивковић из Сирогојна приводи крају умивање и заштиту крајпуташког белега у селу Дражевићи у оквиру вишегодишњег програма Удружења потомака ратника 1912–1918. године „Војвода Петар Бојовић“ из Нове Вароши да сачува  од пропадања  и немара споменике јунака  који дадоше животе, сачуваше отаџбину и оставише је потомцима у аманет.

Знамење  је  између магистрале према Лимској долини  и  пута за Мокреч и Соколову, на ивици некадашњег  „варошког“ пута и необично је, бар за наше прилике. Изнад чесме, изведене од  камена, уздише се крајпуташ  висок око 1,5 метара,   са уклесаним ликом Исуса Христа на крсту,  војничком пушком у плитком рељефу  и записима да су ратницима  најближи  1929. године подигли белег.

–  Приђите, браћо, ближе те прочитајте ови тужни спомен – део је записа уклесаног у камен, уз подсећање да су  у рату 1915. године погинули Јован  и Раде Ракетић и Милош и Урош Дучић. Слова су сад читљива, па се сазнаје да је Милош живео 35,  Раде 34 и   Урош 33 године, а да  Јован „погину у  рату у најлепшем цвету у 24. години“.

Слово по слово - стрпљење и умеће

Споменик  од камена из  оближњег мајдана  Пећине исклесао  је Милорад Дучић, познати каменорезац овог краја, испод чијих длета и чекића су  и гробнице  и белези на гробљима, а били су  и ивичњаци и колобрани дуж путева. Остављајући траг о изгинулим војницима, којима се не зна гроб, Дучић је са бочне, северне стране исклесао лик анђела и војника са сабљом. Уочљиво је да је каменорезац био далеко вичнији у клесању крајпуташа него у исписивању епитафа.

Вајар Ивковић најпре је очистио камени белег, санирао оштећења, а затим акрилном бојом оживео натписе и у завршној фази  премазаће белег течним силиконским слојем, како би се, како каже, спречио продор воде и угрожавања ткива споменика и камених зидова од дејства влаге и атмосферских непогодности.

Обележје ратницима, а чесма намерницима

Вода за чесму у  подножју крајпуташа  доведена је лучевим цевима са извора  у кршу, удаљеног 35 метара.  Ово је, иначе једна од три спомен-чесме ( поред оних у Радоињи и Мишевићима) подихнутих у славу и част ратницима 1912– 1918. године.

Овде је, како се некад  говорило “код споменика и липе“ –  било састајалиште чобана и младежи, договорало се за  изгранке, комишања и друге  послове. Вода је крепила намернике и мештане. У неколико наврата су из Месне заједнице  у последње две деценије најављивали ограђивање споменика. Ратници су заслужили да се, бар, чешће покоси трава у близини, поправи  прилазна стаза, очисти  чесма...

Знамења су као  она чувена песма бола и наде „Тамо далеко“, у родољубљу искрена и патњи узвишена –   треба да нас пробуде, опомену, да нас придигну и покрену из заборава.

 Куршуми ранили белег  

Крајпуташ на чесми у Дражевићима ранили су куршуми са западне и источне стране..

Санирање оштећења од усташких метака 1941.

- Пуцала је  усташка патрола 1941. године,  са кривине удаљене 300 метара,  идући из станице  у Бистрици према Новој Вароши.  Касније су,  одозго са Ковачице,  гађали „нишан“ - преноси сведочења  предака Мирољуб Ракетић. Кућа Ракетића је први комшија знамењу  учесницима отаџбинских ратова,  а Мирољуб  је пре више од 20 година  засадио липу, да прави хлад испод чесме,   уместо  осушеног стабла, док је   нови младар, који метар даље, дело унука Ивана, средњошколца.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

draževići krajputaš