Приче из Великог рата.

Аустроугарска окупација током Великог рата донела је нововарошком крају, као и целој окупираној Србији, црне дане. Терор власти, отимачине, хапшења и убиства, нарези, глад, јад и чемер...

Да несрећа по напаћени народ буде већа, наишле су две неродне године, 1916. и посебно 1917, кад се несрећа надвила и над старовлашку сиротињу, па је глад харала поготово у пролеће, односећи нејач и остареле.

О томе је у књизи „Дозивање предака”, објављеној у Новој Вароши пре пет година, писао овдашњи новинар Драгољуб Гагричић, прикупивши своје вредне записе из прошлости овог краја, новинске текстове и фељтоне, особене животне приче отргнуте од заборава. Књига је поменик и завет, мала историјска читанка Старог Влаха, одјек зова огњишта и предака, наводи аутор у уводном слову.

Ово трагање по знаменитој прошлости образлаже питањем: „А кад нам корене почупају, шта ће нас чувати од нових олуја?”

Та окупаторска олуја најпре је поделила нововарошки срез на градско поглаварство Нова Варош и шест сеоских општина (Бистрица, Буковик, Вранеша, Радијевићи, Рутоши и Штитково). Затим је у свако поставила председнике и деловође из редова мештана, наравно лојалне окупатору и спремне да извршавају сва наређења, пише Гагричић:

– При среској војној команди постојала је јединица жандармерије, а у општини наоружани пандури. Швабе и њихове слуге су, како је народ говорио, све контролисали, од увођења евиденције и праћења промена у породици, па до пописа земљишних поседа и стоке. Одузети су сви вишкови хране, уведени месечни нарези у житу и стоци, заведен редован кулук за поправку и одржавање саобраћајница. Под надзором је било и шишање оваца, вршидба жита, печење ракије, рад воденица...

У школама су, наставља аутор, тада биле касарне: нововарошка је служила као касарна окупационе војске, док су школе у Бистрици, Радоињи, Радијевићима, Штиткову и Белој Реци претворене у жандармеријске станице.

– Могле су се, тобоже, отварати школе где је имало 160 ђака, а управници и учитељи морали су бити официри и подофицири са знањем хрватског језика. Ћирилица је забрањена, а латиница уведена као једино и обавезно писмо, и у школама и у службеној употреби. Уџбеници су набављани из Загреба и Сарајева. Била је забрањена и употреба јулијанског календара.

– Живот је загорчавала и добро организована мрежа доушника, од које се, како је народ говорио, ништа није могло сакрити. Окупациони систем је, уз лукавство, окрутност и обест био до детаља разрађен, па је, уз све притиске и намете који су посебно погађали бројне сиромашне сеоске породице и инокосна домаћинства, народу најтеже падало интернирање радног и способног становништва, често масовно и брутално. Аустријанци су тако обезбеђивали радну снагу, а смањивали реалну опасност од непослушности и могућих побуна – бележи Гагричић и томе у прилог наводи:

– Према једном податку, од јула до септембра 1917. у логор Ашах и друге, из нововарошког среза је одведено 117 људи. Међу њима су били и прота Јован Караматијевић са 70 година и омладинац Милош Дучић са 16, док их је трећина имала између 18 и 25 година. Испред интернирања и терора људи су се склањали и бежали у шуме. Постојање наоружаних људи, одметника и комита, служило је аустријским властима за предузимање потера и хапшења. Са члановима породица одметника поступали су сурово: хапсили, глобили и интернирали, неке и убијали.

Аутор књиге напомиње да су Аустријанци у окупираној Србији наставили са својом праксом националног и верског супротстављања, коју су спроводили између народа у својој монархији. Рачунали су у овом крају на верску и другу подељеност између православног и муслиманског живља.

– Неколико муслиманских првака у Новој Вароши из развлашћеног слоја ага и бегова (окупатор им је обећавао привилегован положај и повратак изгубљених права које су имали до 1912.), наједном су добили прилику за освету, бахато се понашали према својим суграђанима Србима. Посебно онима који су се раније истицали у борби за ослобођење од турског јарма, па су многи на њихов миг одвођени у логоре. У великој групи доушника, шпијуна или оних који су се додворавали туђинској власти био је и Србин трговац, који је аустријском генералу Фон Рајнелу, када је с јединицама окупирао Нову Варош, поклонио вагон зоби – наводи Драгољуб Гагричић у књизи „Дозивање предака”.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

knjiga dozivanje predaka