Кад се негде на небеском своду појави градоносни облак, сваки српски сељак презноји се и почне да трепери.

Може ли нека друга сила да га спаси од те непредвидиве, постоји ли нека машина која ће га одбранити.

„Да, постоји. То је противградни топ” - каже за РИНУ Велимир Илић (68), министар у више српских влада, и власник плантаже од 29 хектара шљива стенли, у Качулицама под Јелицом, недалеко од Чачка.

Он нам приповеда да је на план о постављању тог нападача на облаке дошао по замисли која је, давно, настала у свету. Данас се тај систем користи за одбрану, рецимо, хиљада нових, скупоцених аутомобила спремљених за продају, и паркираних испред великих немачких фабрика.

„Двојици пријатеља са Машинског факултета донео сам 2015. године фотографије противградних топова који су примењују у свету, Италији, Француској, Русији. И Уједињене нације подржале су израду тих топова на појединим, угроженим подручјима” - објашњава Илић.  

Велимир Илић, испред контролног места (foto: РИНА)

И додаје:

„Ми смо заједно направилили, гледајући те снимке, противградни топ који ради на гас ацетилен. Две боце у мојој противградној станици служе за читаву сезону. Ово је систем вентила и аутоматског пуштања ацетилена и мени је драго да немачка  компанија `Месер` када је видела шта смо урадили, и њихов директор, спонзорисала комплетну опрему. Њихови стручњаци су дали сертификат и уградили је, јер је то најбитније да све буде сигурно. Волим што су одлучили да раде са нама у Србији, а мени су помогли у изградњи машинског дела.”

Доскорашњи министар у српској Влади, задужен за ванредне ситуације, наводи да ова противградна опрема штити 80 хектара и кошта са израдом и монтажом комплетно 20.000 евра, или исто колико и заштитна мрежа са стубовима за само један хектар воћњака.

„Топ се састоји од два одељења, физички мора да се одвоје оно где се чува гас и где је реактор. Реактор врши довођење гаса и он се овде сабија, ту се помоћу бобине и акумулатора баца варница. Када се запали ствара се изузетно висока температура  и то одлази према небу, уз веома јак звук који удара у облаке и разара их. Постоји комплетна електроника која служи за електронско навођење. Унутра има картица као у мобилном телефону и било где да се налазите у свету, ако вам јаве да градоносни облаци долазе према вашем подручју, ви окренете или пошаљете СМС и цео систем одмах реагује. Креће се брзином звука”.

Воћњак Велимира Илића (foto: РИНА)

Илић приповеда како је намеравао да направи покретни, шетајући топ:

„Ставили смо га на точкове да може приколицом или камионом да се вози. Да штити у раној берби трешњу, јагоде, а затим грожђе које касније стиже. Да се премешта на више локација. Није то пуно, када би било мало субвенција од државе и од сељака, то би могло да се изгради”.

Он даље описује

„Док сам био службено у Русији или Француској, када ми јаве, пустим поруку у село и заштитимо читаво подручје. Уређај смо монтирали пре три сезоне и од тада никада нисмо имали проблеме са градом нити било какве штете. Само је битно да добијемо информацију да наилазе градоносни облаци како бисмо упутили поруку. Укупно, у целој сезони града једна противградна станица, да дејствује пуну сезону, потроши највише до 500 евра ацетилена, то је највећи капацитет. Када је слабије градоносна онда је од 200 до 300 евра. Обично гађа облаке на 4.000 метара, не угрожава  авионе.”

У моменту деловања има једна веома интересантна ситуација: „Када почне да грми и сева и у моменту пуцања све престаје и почиње само да пада киша”.

Илић беседи да има пуно воћа, да је водио сектор за Ванредне ситуације, путовао по свету и то га је интересовало, посебно даљинско гашење пожара и навођење ракета за одбрану од града.

„Многе фабрике које се баве производњом нових аутомобила штите своје паркинге оваквим уређајима. Код су направили све то исто, наши привредници од наших материјала, радили су како им је речено, само је `Месер` дошао и спојио на ацетилен, пошто је специфичан посао.”

Станица у Качулицама је мобилна, непрестано.

„Гајим шљиве и трешње, имам 11.000 садница нових и старих стабала. Пошто идемо на прераду веома нам је битна заштита од града. А печем од шљиве и добру ракију од каше, јер радимо пасирање пре стављања у кацу.  Ово је четврта година овог засада од 4 хектара у комаду. Од пете године иде највећи род. Шљивик до 20 година има максималан род, после почне да опада. Ја сад вадим један од 24 године. Стабло не може да издржи”.

У воћњаку је подигао хладњачу од 500 тона, са комором за дубоко замрзавање и комору за лагер, користи је за извоз а има понуду странаца да је да у закуп. Намерава да у овом подјеличком селу успостави и производњу пекмеза.

„Веома брзо требало би да монтирамо једну сушару, дошли су елементи. Судове за укувавање пекемеза, вакуумски, где највећа температура не прелези 50 степени како се не би изгубили витамини. Много би значило, али нико се не јавља да мало припомогне. Ово би запослило пуно људи и била би  велика, важна инвестиција”.

Једаред је свој топ поставио у Гроцкој, другог пута у Бегаљици, нигде не бејаше штете од небеског леда.

Ракетна станица у Качулицама (foto: РИНА)

Сматра да је оваквим системима било могућно заштити чачански крај од града пре неколико дана.

„Битно је само дејствовати на време, ако град почне да пада ту више нема спаса. Дејство мора да буде у моменту формирања леденице. Ја сам се овим бавио и док сам био министар. Мој отац се бавио шљивом, и деда, имали смо велике воћњаке. И зато су ме прогласили да сам пијанац, јер сам увек имао ракију и обожаво да је печем и сада то радим. А наш народ то кад чује каже: не одваја се од лампека. Међутим, ја не пијем али волим да будем ту”.

Бави ли се политиком и даље?

„Ја сам у политици увек присутан, још водим странку, Нову Србију. А волео бих да сваки политичар дође мало у народ, наложио бих да сваки буде барем две сезоне на селу, овако у пословима, да укапира шта је селу потребно. А посебно за министре пољопривреде, обавезно да би схватили шта је товилиште а шта воћњак, заштита и остало. Мени јако смета што људи долазе неприпремљени на места министара и почињу да раде како им неко каже, и зато имамо проблеме.  Сада већ нема трећине становништва у селима, ако се тај тренд настави остаће пуста”.

Прича о свом иметку под планином:

„Купим једно земљиште од ватерполисте из репрезентације, није ни знао да има то имање. Две године сам ја то крчио и сређивао да га доведем у обрадиво а он није ни знао, него сам ја преко комшије то сазнао. Чак ни његов отац ту никада није дошао, то му је од деде. Волео бих да се сутра моја деца баве овим. Син Јован али и моја кћерка која се бави пољопривредом иако је завршила мастер на Саобраћајном факултетом и била једна од бољих студената”.

Илић на свом имању у Качулицама има и дом за стара лица чији радник Радован Николић вели:  

Имање Илића у Качулицама (foto: РИНА)

„У моменту јављања да иде градоносни облак отварамо главне вентиле и електроника све остало преузима. Тамо где је ормар са ГПС уређајима и опремом даљинског опаљења, не може да буде  нико присутан због детонације при испаљивању ацетилена. Гас потом долази у резервоар где се сабија притисак електроником. Безбедно је, ништа не оставља у ваздуху осим притиска и топлог ваздуха, а у вези смо и са противградним стрелцима”.

РИНА

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.