Белези на раскрсницама, у црквама Старог Влаха чувају успомене на ратнике од 1912. до 1918. године

Драги брате, приђи ближе, те прочитај ко нам спомен диже. Тело наше остаде у свету, у најлепшем цвету нашег живота. Вите наше године, црна земља прекри наше лице, од умора и од рана осташе нам деца мала, код спомена нека пале свеће, своје очеве никад виђет неће.

Неђељко и Анђелко, браћа Спасојевића из Беле Реке изгибоше против непријатеља на положају 1914. и 1915. у својих 40 година. И брат им Стојко живео 35 година погибе више Краљева 1915. Спомен подижу браћа Микајле (и) Крстадин и њини синови...

Ово је епитаф на првом од три бела камена тесаника, на необичној стражи, баш на месту званом Стража, с десне стране пута Бела Река - Љубиш, на раскрсници пута за Борову Главу и Муртеницу, некадашњем саборишту на нововарошко-чајетинској међи.

Овде  су, на стотинак метара изнад родног огњишта, близанци Неђељко и Анђелко и трећи брат Стојко последњи пут загрлили сенокосе и висове Муртенице и пољубили десеторо нејачи, растали се од најмилијих и пожурили “на војну”. Пошли су у гуњевима и опанцима, са шајкачама. У пртеним торбама нешто преобуке, вунене чарапе, парче воска, који колач од шљива... Србија је звала.

- На бочној страни белега је запис - аманет, да је задруга са 37 чељади, кад се делила - ставила парче земље “у спомен својој изгинулој браћи и за одмор путника, да има право сваки свратит се и одморити и да ово парче не смије нико за навек пресвојити” - казује Анђелко Спасојевић, пензионисани рудар и столар из Горње Беле Реке, који је име добио по прађеду.

Највише крајпуташа подигнутих у славу и част јунака два балканска и Првог светског рата у увачком делу Старог Влаха је у њедрима Муртенице. Има их и украј путева и на раскршћима и сабориштима у Јасенову, Ојковици, Трудову, Амзићима, Виловима...

Родбина их је подизала пострадалим војницима, којима се гроб не зна или су сахрањени на бојиштима, многи ван отаџбине. Постављање надгробних обележја на местима где покојник није сахрањен, како је својевремено записао Ивањичанин Драгутин Драган М. Радивојевић - стари је обичај. У многим крајевима се сматрало, а и данас, да је то сахрањивање покојникове душе.

И споменик и чесма у селу

Клесари су били и летописци, па су данас камене књиге предака незаобилазне у хроникама села. На предњој страни белега клесали су фигуру или лик војника у униформи, а на задњој животопис. Није изостајала пушка, понегде и реденици, војничка чутура, орден, голуб, вреже грожђа, подаци о ранама и бојевима у којима су бранили част и слободу. У епитафу и родбина и клесари имају намеру да зауставе путника. Док је и века и света, нека се зна.

Чекају потомке и конзерваторе

Драгоцено етнографско благо и сведочанство о времену смрти чувају и спомен-плоче у црквама у Негбини, Белој Реци, Буковику и Штиткову, као и на школама у Штиткову и Рутошима и спомен-чесме у Дражевићима и Мишевићима. 

Нечитки епитафи 

Епитафи на крајпуташима су готово нечитки: нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало...

- Због низа обавеза и трошкова у овој години у обележавању 100-годишњице Великог рата, за конзерваторско-рестаураторске радове на крајпуташима средства ћемо издвојити наредне године - наглашава Бранко Бјелић, заменик председника општине Нова Варош.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.