Прети рушење цркве којој је звоно даровала мајка војводе Петра Бојовића. На богомољи, саграђеној пре 123 године, пукотине и оштећења. У прошлости било више покушаја обнове.

Збоно које је Цркви Свете Тројице у шуми на тромеђи прокупачких села Горња Коњуша, Вича и Гочане даровала Рада Бојовић (1822-1904), мајка војводе Петра Бојовића (1858-1945), чами на пању у дворишту викендице Бранислава Бата Бојовића у Горњој Коњуши и чека неимаре и обновитеље.

Бронзани запис сведочи да је звоно изливено у Војнотехничком заводу у Крагујевцу и да га је Рада П. Бојовић поклонила "у спомен на мужа Перуту и за здравље деце", у мају 1895. године.

На улазу у оронулу богомољу, тешко читљива слова о почетку радова 1890. године и мајсторима. Овде су одавно утихнуле молитве, обреди и звоно које је позивало народ на сабирање, а паучина је прекрила иконе. Ретко ко се усуди да уђе и запали свеће због пукотина и оштећеног крова.

- Када ми је пре три године пријатељ јавио да се урушио дрвени звоник, већ сутрадан сам ископао затрпано звоно и на трактору га довезао у двориште. Да то нисам учинио, вероватно би завршило на неком отпаду. Обавестио сам црквене власти о томе чији је звоник дар, као и да ћу га чувати до обнове светиње, уз аманет да се не носи у другу цркву - казује машински инжењер, нишки пензионер Бранислав Бојовић (76), праунук војсковође из лозе његовог брата Илије.

Било је више покушаја у последњих десетак година да се обнови црква, у народу позната као Вичка, коју мештани Горње Коњуше "својатају", пошто у суседном селу Вичи постоји нова црква. Покрећући иницијативу, Бојовић је са супругом Радом, неколико комшија и пријатељима одржао неколико скупова у порти, договарали су се, покуцао је и на врата двора нишких владика Иринеја и Јована, намесништва у Блацу, молио за најпрече - нови кров. Прича позната, слична оној о борби с ветрењачама...

- Најчешћи одговор је био: "Па, мало је тамо народа" - цеди муку кроз зубе Бојовић. - Истина, у овај крај после Другог светског рата није улагано, па је народ листом одлазио за школом и послом. Овде се тавори: у Гочанима и Горњој Коњуши жива само по двадесетак становника, у околним селима тек по десетак или покоји више. Мало је људи, малодушни су, незаинтересовани... Имали смо и несрећу да после договора, који је обећавао акцију, свештеник у повратку слети трактором у провалију и погине.

Рада, мајка војводе Бојовића, Војвода Петар Бојовић

Преци војводе Петра Бојовића старином су из Васојевића (околине Андријевице). Из Мишевића, на Златару, у Старом Влаху, где је Петар растао до девете године, осмочлана породица је због турског зулума пребегла преко Јавора у Србију, у Радаљево код Ивањице. Сеобе као да су им суђене, па се Перута са свом чељади 1882. године преселио у Горњу Коњушу, у Топлици.

- У четири некадашње куће Бојовића, које су дале и конзула, пилота, свештенике, велепоседнике, потомци дођу повремено. Иако сам сам студирао и радни век провео у Нишу, распусте, викенде и одморе проводио сам у завичају, па и сада већину пензионерских дана - каже Бранислав, чувар корена и лозе.

Црква Свете Тројице у Горњој Коњуши

Успомену на знамениту лозу Бојовића овде чувају гробови војводиног оца Перуте, па потомци најстаријег Петровог брата Илије, учитеља и свештеника (сахрањен код цркве у Радаљеву) и брата Јована, као и гроб сестре Милене.

Светковина поводом рођења 

На  светковини поводом 160-годишњице рођења војводе Петра Бојовића, земљаци ће 16. јула у Новој Вароши подсетити како се Петар уздигао од златарског чобанчета и турског роба до ослободиоца свог рода и команданта Прве армије и начелника Врховне команде Српске војске, учествујући у пет ратова од 1876. до 1918. године.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.