У ОШ „Живко Љујић“ ђачком приредбом и беседама обележен Дан просветних радника. Директор школе Ристо Поповић указао да треба развијати аутономију школе уместо централизације система, одговорност наставника, школе и локалне средине за квалитет школе уместо неодговорности, неефикасности и урушавања смисла школе.

Програмом под називом “Учитељ Љубомир: мој учитељ”,  посвећеном 125-годишњици  рођења Ива Андрића, као и развоју  просвете у Србији од Карађорђева устанка, у Основној школи „Живко Љујић“ обележен је Дан просветних радника.

 У  Библиотеци су ученици, чланови више секција,  уз подршку  професора српског језика, библиотекара и психолога школе, казивали одломке из Андрићевих приповедака и других дела и извели  музичке деонице руских песама и рецитације. 

Истичући да се  као дан просветних радника у Србији обележава 8. новембар, Митровдан – непоуздан дан рођења Вука Караџића, директор школе Ристо Поповић је подсетио на вишедеценијску дилему:

- Да ли се у Србији тако мало улаже у образовање зато што је Србија сиромашна или је Србија сиромашна зато што тако мало улаже у образовање?

Говорећи   да су данас пред  просветним радницима све већи изазови, Поповић је нагласио:

- Треба одговорити на захтеве деце, посветити им пажњу, мотиивисати их да уче кад знање није  баш на цени, да утичу на развој њихових интелектуалних способности када се оцена сматра јединим мерилом, васпитавати их да буду добри, несебични, искрени и поштени када се на ТВ виђа нешто сасвим друго, да прилагоде рад њиховим могућностима, посебно када је у питању инклузивно образовање. Наставнички позив није само процес давања информација. То је уметност развијања дечјег карактера који ће их научити да живе искрено, слободно и окружени љубављу. Наставници су задужени и за квалитет наставе који се види кроз интеракцију школе, ученика и њихових родитеља и то се не може мерити, јер сарадња, љубав, поверење нису мерљиве величине, јер наставник није продавац усисивача...

Поповић се осврнуо и на нужност промена у  просвети:

- Време је  да се угледамо на  најбоље – Финску, Јужну Кореју, Јапан, Холандију... где цене „људски капитал“ и  форсирају сарадњу уместо такмичења, поверење уместо контроле и разних инспекција, аутономију школе уместо централизације система, одговорност наставника, школе и локалне средине за квалитет школе уместо неодговорности, неефикасности, урушавања смисла школе. Министар је најавио бољи материјални положај наставника што аутоматски значи боље резултате у настави. Већа зарада даје сигурност, мотивацију, делује стимулативно на оне који студирају наставничка занимања. Пример за то су Сингапур и Јужна Кореја чији ученици редовно побеђују на међународним такмичењима, а раде са 60-70ученика у групи, али затио имају изванредна примања.

Осврћући се на  просвећеност и  просветне прилике у Србији у два последња века, професор српског језика Бојана Ђенадић је у беседи подсетила на увек актулено питање:

- Да ли би Вук и данас рекао исто оно што је и у првој половини  18.века рекао кнез Милошу: Ваљало би уредити школе. По мом мишњељу Србија данас нема ни у чему већи недостатак, ни већу нужду и потребу, него за људима способним за народне службе ? Зато је са нама од Андрића до дана данашњег  учитељ Љубомир - наш учитељ;  да нам светли и просветли данашњу просвету!

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.