У Дрмановићима на Златару сметове с воловима пробија Милош Пејовић.

Снег је накратко и у планинама престао да пада, али у забити Златара још има сметова од недавних снежних падавина.

У један такав у Дрмановићима, недалеко од своје куће, упао је Милош Пејовић водећи волове на оближње појило. С лопатом у рукама, једва се некако пробијао кроз снег до појаса.

– Нанело је прилично, па правим пртину до појила. Моји волови Голуб и Баљо знају куда треба. Њихов природни нагон говори им да иду онуда куда су већ прошли, где је постојала утабана стаза, па уз њих нема промашаја – казује Милош.

Кућа Пејовића је на самцу, на надморској висини од 1.475 метара којом око 300 дана у години дувају планински ветрови. На два и по километра им прве комшије, породица Дробњак. Село Дрмановићи је на осмом километру пута који од Нове Вароши води ка Сјеници. И увек је зими много снега у овим шумовитим дубинама Златара.

Милош, пензионер, живи овде са супругом Радом и сином Новаком. Новак редовно путује одавде на посао у Нову Варош, по струци је дипломирани инжењер пољопривреде, а ради као управник рибарског подручја Резервата „Увац“. Признаје да та путовања нису пријатна по оваквом снегу:

 – У сметовима ми је ових дана остао заглављен ауто „застава пикап“, па до асфалтног пута око километар пешачим, а онда таксијем до посла. Навикао сам, иде то некако. С обзиром да овуда редовно чисте оближње правце према Воденој Пољани и манастиру Светог Козме и Дамјана, нудили су да чисте и овај сеоски пут према нашој кући. Али нама од тог чишћења већа штета него корист. Кад прођу машине утаба се стаза, а око ње створе високи снежни наноси, прави бедеми. После кад нови снег падне и задува како овде уме, на путу остане највише снега који ни у пролеће, кад свуда окопни, код нас никако да спадне. Једном су чистили, па ни до јуна с пута није окопнео. Зато сами пртимо стазу, газимо да може да се пролази – прича Новак Пејовић.

Због оваквих зимских услова домаћинства у овом крају с јесени се снабдевају довољним количинама хране, огрева, жита за стоку. Уредна им је испорука струје, ту је и сигнал мобилног, па ложе ватру „да шпорет пуцкета“ и живе са снегом.

– Ма да сада имам 30 година побегао бих одавде – вели у шали и збиљи Милош, који је цео живот пешачио овим крајем, школу завршио у Акмачићима и Новој Вароши као ђак пешак. Али то тихо говори, да његов Новак не чује. А супруга Рада, која спрема ручак за шпоретом у увек топлој кући, врти главом на ове Милошеве речи...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

zlatar sneg zima volovi miloš pejović