Брзо је Србија прешла тај пут. Пут од патријархалне, „заостале“ земље у којој смо се распознавали по образу и по части, до савременог друштва у коме се распознајемо не по светлом образу, него, да простите, по – осуначаној позадини, да не кажем – по г…..!

Не верујете? Ено вам киоска и дневних новина! Сваког јутра. Врве наслови и слике на дуплерицама – „та и та – осунчала гузу“, па онда „прва гуза Србије“, и даље „вреле гузе севају на Ади“… Има још, сваког јутра, ко отвори новине а не нађе слику нечије голе г….., алал му вера! И, не мислим ово фигуративно, него – стварно! О онима којима слике излазе у новинама, а којима се поменути део тела приписује као карактерна особина, други пут. Ређају се наслови, уредници гину да буду што оригиналнији, „феноменална гуза“, „њена гуза резултат је хиљада склекова“, „њена гуза радује мушка срца“, „њену гузу зна читава Србија“… Итд…

Читалачка публика већ је толико образована да добар део дневне штампе и не мора више да објављује лица глумица и старлета, довољно је објавити слику г….. и, читава Србија зна о коме се ради! На ову тему организују се и квизови. Срамота ако не знаш чија је нечија г….. на слици! Са таквим незањем никуд ниси пристао.

Срамота данас и поменути да смо се накад у овој земљи распознавали не по г….. него по она два прста образа. Да су нам некад та два прста образа била вреднија од главе. Да смо некад гинули због образа. Сад, хоћемо да изгинемо по новинама, ако неко увреди нечију г……! Ако каже коју лошу реч, ако се о нечијој г….. чија је слика изашла на дуплерици, не говори са довољно поштовања! Стижу г…… и до суда!

Јесмо ли се супротставили пошасти? Нисмо! Седимо ли до касних ноћних сати да видимо шта ће бити са разним опскурним ликовима по „фармама“, „паровима“, по разним ријалитијима, где је која старлета сунчала г….., а ујутру, подбулих очију трчимо на киоск да видимо у новинама оно што смо већ током ноћи гледали на телевизији, да нам неки детаљ не промакне? Да не трчимо – трчимо!

Реч Мице, Цуце, Цице и неке што се зове Дискреција, а има и нека Мими Оро, данас се у Србији слуша са пажњом и поштовањем. Цитати њихових мисли излазе на насловним странама новина. Земља пажљиво ослушкује шта ће оне рећи на одређену важну друштвену и државну тему. Кукала мајка уреднику који то не објави, ни он ни његови новинари неће се хлеба најести од тиража. Јесте да су ти „озбиљни“ садржаји пласирани на странама новина између голих г….., али, то само подиже значај цитатима.

Није давно било када је овде у Србији, слика нечијег лица у новинама била питање части, поноса или – бруке! Чија г….. данас не изађе у новинама, томе од каријере нема ништа. А тиме ни од части ни поштења. Нису се још појавили, а верујем да ће брзо, да неће пропустити прилику, они који ће и нечији карактер „читати“ са слике на којој је не лице него – г……!

И, куд смо ово кренули, куд идемо ако се више нећемо распознавати по образу него по г…..? И, хоћемо ли се зауставити једног дана на том путу?

Хоћемо ли потомцима причати приче о прецима који су због два прста образа потезали секире и кубуре, остајали без глава, а њихови синови после говорили – „боље без главе него без образа“, или ћемо радити као ове чије голе г…. излазе у новинама, па те слике исецају и својим потомцима отављају у аманает? Да их унуци памте по г…….!

Хоћемо ли се клети у г…., па уместо „части ми и образа“, говорити ускоро „г….. ми“?

И, треба ли по овом обрасцу, „обрасцу г….“ да простите, који је тек појавни облик једног много ширег обрасца који нам је стављен као јарам на врат, да васпитавамо своју децу?

Да ли да ћутимо и трпимо, или да се супротставимо тако што нећемо дати да нам децу васпитавају Цица, Цуца, Мица и Мими Оро, него ћемо то радити сами, по обрасцу који је мало дубље закопан у сваком од нас?

Избор је на свакоме од нас појединачно! То треба да види свако са собом!

---

Зоран Шапоњић, новинар, рођен 1966. у Новој Вароши. Дипломирао на одсеку за новинарство Факултета политичких наука у Београду. Радио у Борби, Блицу, Гласу јавности, Куриру. За ове листове 90-их година прошлог века звештавао са свих ратишта бивше Југославије. Добитник годишње награде УНС за репортажу, 2014. добио Гран при Интернационалног фестивала репортаже у Апатину. Аутор књиге репортажа ''Љубомирова земља''. Ожењен, отац двоје деце.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

zoran šaponjić