У селу Бистрица на истоименој реци једна воденица без прекида је радила у три века, али од пре неколико година и она је заћутала.

Некада су дуж српских река и потока одјекивала чекетала бројних воденица, у којима је тешко камење покретано водом мрвило жито. Често су грађене на неприступачним и сеновитим местима, па није чудо што народ верује да их походе вампири и да воденичари шурују са оностраним силама. Данас су воденице махом празне, напуштене и урушене, па млади нараштаји не знају ни како су изгледале ни чему су служиле.

У селу Бистрица на истоименој реци једна воденица без прекида је радила у три века, али од пре неколико година и она је заћутала. О њој је водио рачуна Драгомир Крџавац, старина од 90 година, у чијој породици се воденичарски занат преноси већ неколико генерација. Он се овим часним послом бави већ више од 70 лета. Због подухвата градње мини хидро-електране на Бистрици и уређења њеног корита прекинут је довод воде, без које воденица не може да функционише, а случај је доспео и на суд.

“Упропастили су ми пола имања, воде немам, а ни динар ми нису дали. Тужио сам их, а и они мене. Никакво решење нисам добио да они смеју да копају, па им нисам дозволио да почну, због чега су позвали полицију и два инспектора, који су ме везали. Тада су ми одузели пиштољ и пушку које сам донео из Другог светског рада и чувао као успомену”, прича он.

Каже да кривицу за све то сноси држава, због небриге и јавашлука, јер је некада, пре петооктобарског преврата добијао новац за одржавање и опремање воденице.

“Вучић није крив, али је одговоран што ми не ради воденица. Ова поточара је хранила четири општине, млела је и по три тоне жита за 24 сата. Душа ме боли кад видим да не ради, она ми је прехранила породицу и омогућила школовање деце”, јада се он.

Док је воденица радила пристојно се зарађивало, али сада су, заједно са водом, пресушили и приходи породице Крџавац. Млевење жита годинама је било једини извор зараде, јер је воденичарев син некада радио у фабрици, али је након приватизације остао без посла.

Тужба три године чами у пријепољском суду

Због ометања службеног лица против деде Драгомира поднета је тужба, на основу које је одржано пет суђења. Са друге стране, његова тужба због узнемиравања и оштећења имања и воденице у пријепољском Основном суду већ три године чека на покретање поступка.

“Они су мене тужили што сам бранио своје и суд их штити, много сам новца потрошио на адвокате. Председник општине је причао да су ми нудили велике паре за ово, али то није тачно. Ја сам спреман да им продам воденицу и земљу, ако плате одустаћу од тужбе. Борићу се за своје, нећу ништа џабе да препуштам”, истиче он.

Мештани Бистрице, који генерацијама једу хлеб од брашна самлевеног у Драгомировој воденици, на његовој су страни и надају се да ће поточара поново прорадити.

“Стари је у праву, проблем је могао да се реши, али ови из власти мисле да све најбоље знају. Мени је још деда причао да се овде млело жито, овде су људи из свих крајева Европе на путу до мора свраћали и куповали брашно”, наводи Андрија Главољић.

Вукашин Мартиновић сматра да је могуће постићи договор који би задовољио све. Каже да су Бистричани сада принуђени да купују хлеб, јер више нема домаћег брашна, од кад је стала Драгомирова поточара.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.