Šestogodišnji Nemanja Bojović iz Miševića na Zlataru na predškolsku nastavu u Radijeviće putuje jašući na golim leđima konja Ciga, jer do školskih klupa i nazad ima preko 20 kilometara. Zbog zveri i drugih opasnosti koje ga vrebaju na putu, kroz planinske vrleti svakodnevno ga prati otac Jozo (59)

U klupama četvororazredne škole u Radijevićima kod Nove Varoši, svega je troje mališana. Vanja Šaponjić je prvi, a Milorad Živković treći razred i kuća im je gotovo pred samim školskim vratima. Nemanja Bojović jedini je predškolac i u Miševićima sa pedesetak stanovnika jedino dete stasalo za školu. Učiteljica Nevena Gujaničić kaže da Nemanja često dođe u školu promrzlih ruku, ali da mu to ne smeta da se odmah lati olovke i sveske.

- Volim školu i ništa mi nije teško. Učim da crtam i pišem, a ovde imam i dobre drugare. Jedva čekam da u predškolsko krene i sestra Milica, koja ima četiri i po godine. Osim nas dvoje, nema druge dece u selu, pa dok sam u školi, ona nema društvo za igru - kaže stidljivo Nemanja. Sa jutranjim pripremama Nemanja počinje već u pet sati, još dok njegovi vršnjaci spavaju bezbrižnim snom, i u školu kreće pre zore. Na put koji vodi kroz guste planinske šume, urvine i dubodoline ispraća ga majka Lena (41). Ona je iz jednog sela u okolini Skadra, a iz Albanije je došla na Zlatar pre sedam godina kada je isprošena za Joza Bojovića.

- Seoski put vodi zaobilazno, pa idemo planinskim stazama da bismo skratili putovanje. Mada poznajem svaki kutak, i mene je strah jer su staze zarasle u šumu i trnje i nakotilo se zverinja, a nedavno smo nabasali na lešinu psa kojeg su zaklali vukovi. Plašim se da sve to ne ostavi traume na dete. Prave muke nas, međutim, očekuju na zimu, kada zbog dubokog snega u planinu idu samo oni koje nužda natera. Nemamo ni odgovarajuće sedlo, a na samaru je tesno za nas dvojicu - kaže Nemanjin otac Jozo. U matičnoj Osnovnoj školi „Momir Pucarević“ u Akmačićima kažu da će tražiti odobrenje prosvetnih vlasti da uz pomoć opštine u Miševićima podignu montažnu učionicu i zbog dvoje Bojovića opet otvore izdvojeno odeljenje. Četvororazredna škola u Miševićima je zatvorena pre dvadesetak godina jer u selu nije više bilo đaka.

-Izabrao sam život u planinskim vrletima i ne tražim milostinju, ali bi opština i država trebalo da se konačno osvrnu i na muku sličnih meni. Iz škole se vraćam kasno po podne, pa je malo vremena za radove na imanju, zbog čega mi je krompir još uvek u brazdi, a nisam pripremio ni ogrev za zimu. Kako bih nahranio stoku, pre polaska u školu poranim u tri sata izjutra, a po povratku sam opet u štali do duboko u noć. Gajimo po desetak goveda i ovaca i poljoprivreda nam je jedini izvor prihoda - kaže Jozo.

Čuva očevinu

Do povratka na očevinu početkom devedesetih, Jozo Bojović je radio dvadesetak godina na gradilištima širom bivše Jugoslavije i Sovjetskog saveza.- Kako nisam u Srbiji našao devojku koja bi živela na selu, oženio sam se jednom iz Albanije, poput desetine drugih momaka iz planinskih sela. Supruga još uvek nije stekla državljanstvo, pa mi deca nemaju pravo na prinadležnosti države. Mada često pomišljam na seobu zbog nepravde, boriću se da ostanem na očevini. Do kuće nemam ni valjanog puta, a slab je i napon struje - kaže Jozo.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

varošani