Imena u Srba, za dozivanje i magijsku zaštitu

glaszapadnesrbije.rs 06. април 2014. године Друштво Традиција Коментари

Krštenje deteta Krštenje

Davanje imena novorođenčetu oduvek je imalo veliki značaj u srpskoj kulturi i tradiciji, jer ime kao lični znak čoveka označava njegovo mesto u univerzumu i društvu, određujući mu, prema verovanju, dalju sudbinu i život.

Davanje imena novorođenčetu oduvek je imalo veliki značaj u srpskoj kulturi i tradiciji, jer ime kao lični znak čoveka označava njegovo mesto u univerzumu i društvu, određujući mu, prema verovanju, dalju sudbinu i život.

Time je dete sticalo status čoveka, a pravila imenovanja zavisila su od tradicije, trenutnih trendova ili posebnih okolnosti u kojima se našla porodica. „Vodilo se računa da se neko ime ponavlja u porodici, naročito ako je neko bio dobrih osobina potomcima je davano njegovo ime. Pored toga, gledalo se koji svetac se slavi toga dana kada je dete rođeno ili koji je praznik njemu najbliži, a ukoliko bi se teže držala deca, tj ukoliko bi umirala, davana su neobična imena, sa zaštitnom funkcijom, kako bi se odagnala nečista sila koja ih odnosi“, objašnjava etnolog Narodnog muzeja u Čačku, Snežana Ašanin.

Tako nastadoše Vuk, Vukan, Vukica i druga imena izvedena od naziva ove gorske zveri, a smatralo se da će dete biti jako, zdravo, snažno i glasovito, da će se odupiratinedaćama ukoliko bi nosilo neko od blagoslovenih imena, kakva su Gvozden i Živko.

Kod slovenskih naroda, pa i u Srba, pravo ime je često skrivano, nije se javno obelodanjivalo, jer se verovalo da će preko imena negativne i opake sile, i zli ljudi putem čini moći da naude njegovom nosiocu. Zbog toga je gotovo svaki čovek imao drugo, koje se koristilo pred svetom, a takvih slučajeva i dalje ima u nekim seoskim sredinama.

Pored zaštitnih postoje i zaustavna imena, poput Stanke, Stane, Stanoja, Stojana, koja su davana u slučajevima kada se rađalo mnogo, naročito ženske dece, što je u ona teška i oskudna vremena bilo veliko opterećenje za zajednicu, kako bi to prestalo.

Pomodarstvo i odbacivanje tradicije

Trendovi u imenovanju često su određeni i postojanjem neke istaknute istorijske ličnosti. „Posle poletanja prve žene u svemir, Valentine Terješkove, deca su masovno nazivana po njoj, dok je ime Tito bilo popularno među nesvrstanima“, kaže Ašaninova, i dodaje da je svako vreme imalo svoje osobenosti kada su u pitanju imena, budući da su neka popularnija od drugih.

U drugoj polovini HH veka, za vreme socijalizma, kod nas se vodilo računa da se daju međunarodna imena, jer se smatralo da su tradicionalna prevaziđena i da ih treba zaobići. „Pojedina međunarodna, hrišćanska imena, kakva su Stefan, Uroš, Teodora, Đorđe... danas se često daju, ali se za njih može reći i da su srpska, jer su oduvek zastupljena kod nas, i bilo je istorijskih ličnosti koje su se tako zvale“, kaže Ašaninova.

Međutim, sada su stara srpska imena ponovo prisutna, ali se mnoga od njih, koja sežu u duboku prošlost, sve ređe čuju i polako nestaju, kao na primer Ikonija, poreklom sa Kosova, ili Gospava.

Pre prihvatanja hrišćanstva kod Srba su imena mahom označavala poreklo neke porodice, najčešće ukazivala na povezanost sa šumom, gorom, planinom, a neka su i danas zastupljena, npr Gorica. Kako kaže Ašaninova, iz te stare kulture najduže se očuvalo ime Vid, dok su pojedina, poput Peruna i Perune odavno otišla u zaborav.

Setimo se prvih poznatih srpskih vladara na Balkanu, Vlastimira, koji se i danas može naći, dok se imenima pojedinih njegovih potomaka, Mutimir, Strojimir, Gojnik, danas ne zove nijedan Srbih, ali se neki i dalje odazivaju na Časlav.

Ime je imalo i značajnu magijsku funkciju, nekome se mogla naneti šteta uz pomoć imena, a u nekim krajevima ljudi su se prilikom susreta sa zverima ili priviđenjima štitili izgovaranjem imena umrlih rođaka.

Ništa bez kuma

Prema srpskim običajima, predhrišćanskog porekla, ime detetu treba da nadene kum, koji predstavlja vezu između kumčeta i viših natprirodnih sila. „Zbog toga kum ima veliki ugled, na najvažnijim događajima kum je najistaknutiji gost, i veoma je prisutan u životu deteta i čoveka. On je nekada davao ime, vodeći računa o svim navedenim stvarima, osobinama deteta i porodice, ali je to vremenom olabavljeno, pa se danas roditelji uglavnom dogovore sa kumom, ali gotovo nikada ne daju ime bez razgovora sa kumom, kako bi zvanično i dalje on dava oime“, navodi Ašaninova.

Ona ističe da su nekada Srbi odmah po rođenju deteta odlazili u crkvu po vodicu, koju bi sveštenik osveštao, očitao molitvu za zdravlje i tom prilikom dete je dobijalo ime „na vodici“. Nije bilo obavezujuće da se kum složi sa tim imenom, ono se nosilo od rođenja do krštenja, i veoma se poštovalo.

Oznake: tradicija


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.