Фоторепортер Тањуга Раде Прелић изјавио је да му је НАТО агресија на СР Југославију била најтежи период у каријери дугој 52 године и истакао да слике страдања наших људи, посебно деце, никада не може заборавити.

Прелић у изјави за Тањуг поводом 27 година од почетка НАТО агресије на СР Југославију каже да му није лако да се присећа тих дана када је објективом бележио

страдања људи. "И данас, после толико година, у мени влада неверица да се неко дрзнуо да на крају 20. века нападне једну омалену Србију, земљу измучену ратовима, санкцијама и другим недаћама", рекао је Прелић.

Навео је да је, када је агресија почела, знао да Србији и њеним грађанима неће бити лако, али да се ипак надао да ће бомбардовање трајати кратко и да ће се наћи неко решење. Додаје да се то није десило и да је настало бесомучно бомбардовање и уништавање свега у Србији, погибије полиције, војске и цивилног становништва и да је то трајало пуних 78 дана.

Прелић прича да су сирене за ваздушну опасност за фоторепортере значиле излазак на терен са циљем да забележе страдања и рушевине и додаје да су се у тим тренуцима понашали као професионалци и нису допуштали емоцијама да превладају.

Истиче да му се, ипак, како време пролази, слике страдања наших људи, посебно страдања деце, враћају и никако не успева да их заборави. "Емоције се јављају касније и после толико година ја се често присетим тих немилих сцена и не заборављам их, а вероватно их нећу никада ни заборавити", додао је Прелић.

Дрхтавим гласом присећа се страдања трогодишње Милице Ракић 17. априла 1999. године. "Није било лако отићи у дом породице мале Милице Ракић. Њени родитељи су ми показали ношу на којој је она настрадала од НАТО гелера док је седела у купатилу", рекао је Прелић.

Сваке године он 17. априла положи цвет у Ташмајданском парку на спомен обележје Милици Ракић, али и осталој деци која су страдала у НАТО агесији, а којих је 89.

"То значи да је у просеку сваки дан страдало по једно дете које није било ни криво, ни дужно", истакао је Прелић.

Kао још један тежак тренутак током 78 дана НАТО бомбардовања Прелић наводи страдање пилота, пуковника Зорана Радосављевића, у борби са НАТО агресором. "У команди ваздухопловства у Земуну његову децу је примио генерал (Спасоје) Смиљанић у покушају да их утеши", навео је Прелић и додао да ни те слике не може да заборави.

Рад током НАТО бомбардовања наше земље Прелић доживљава као најтежи период у својој 52 године дугој каријери. "Тај период је био и физички и емоционално и на сваки други начин тежак", истакао је Прелић.

Сурдулица

Додао је да, када се бомбардовање завршило, није било лако наставити са послом на уобичајен начин. "Бити ратни фоторепортер је јако тешко и ризично због тога што се добра фотографија не може направити са дистанце, већ на терену, у првој борбеној линији. Током овог бомбардовања ситуација је била још и тежа зато што је вребала опасност", рекао је Прелић додајући да је било важно направити добре фотографије, али и избећи опасност.

Према његовим речима, опасност је можда била највећа непосредно након што би био погођен неки објекат, због хитног одласка на терен са циљем да се одмах забележи призор и извести о томе. Kако наводи, постојао је ризик да исти објекат буде поново гађан, што се и неретко дешавало.

"Дешавало се да у поновном налету НАТО авиона исти објекат буде бомбардован. То се десило са зградама Генералштаба Војске Србије у Немањиној улици у Београду", присећа се Прелић.

Навео је да је тешко било гледати и фотографисати и бомбардовање мостова, чије је рушење, како каже, било "посластица" за НАТО агресоре. "Гађани су војни и цивилни објекти, страдало је недужно становништво. Прво су гађали војне објекте рачунајући да ће наша војска да се преда и да ћемо ми брзо пасти. Међутим, кад су видели да то није довољно, НАТО армада је кренула на цивилне објекте, на мостове, на болнице, чак и на породилишта, што није забележено у свету", истакао је Прелић.

Авалски торањ

Присетио се и рушења Авалског торња, наводећи да је након рушења торња пут за Авалу био блокиран. "Ја сам се некако провукао уз Авалу, кроз шуму, забележио те снимке и ти снимци су обишли цео свет", прича Прелић.

У болници "Др Драгиша Мишовић", која је 1999. године била бомбардована у два наврата, Прелић је фотографисао повређене медицинске сестре, пацијенте, децу.

У Сурдулици, где је у НАТО бомбардовању погинуло 20, а тешко повређено 40 људи, видео је велики кратер од бомбе. "Питао сам шта је то толико пало ту, рекли су да не знају шта је пало, али да је ту била троспратна кућа које више нема", каже Прелић.

Бомбардованих, урушених и срушених објеката присећа се са горчином, али оно због чега и данас има мучан и болан осећај, јесу изгубљени животи и сахране настрадалих војника, полицајаца и цивила којима је присуствовао.

"Све су то била нечија деца. Сви ти људи, ни криви, ни дужни, су изгубили живот. То су слике које мени и данас, после више од четврт века, не избијају из памћења", навео је Прелић.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

rade prelić agresija