Одлуком књаза Милоша, пре 190 година, настајала Ивањица, средиште нове старовлашке нахије.

Док је државна комисија Кнежевине Србије и Отоманске царевине 1834, после султановог хатишерифа, делила Стари Влах и побијала међе кроз исти народ на Голији, Јавору, Чемерници и Увцу, чврста и заповедничка рука кнеза Милоша ударала је темеље средишта нове Старовлашке нахије у крају припојеном матици. Првог старешину Ђока Јованчевића сменио је само после неколико месеци, па "оданом пријатељу Симу Јаковићу из Буковика, од Нове Вароши" поверио зидање среске куће и конака у будућој варошици на Моравици, недалеко од немирне границе.

Село Ивањица, које је по предању име добило по врбама званим иве, имало је на попису "22 куће, 15 пореских глава, за војску способних седам мушкараца". На ледину и у поље, на надморској висини од 480 метара, после наредбе кнеза слива се река досељеника и пребега "из Турске": први стижу из Нове Вароши, а затим из Сјенице и Бијелог Поља. Будући варошани се на самом почетку показују вредним и предузимљивим, па су чак и пре Чачка имали "свој вашар".

Листајући завичајну грађу, у првом реду истраживања Новака Живковића, сећање Блажа Радивојевића и друге записе, новинар Емилијан Протић (84) ниже цртице и приче о људима и догађајима у књизи "Ивањицо, и ти ли си варош". Баш у години кад варош пуни 190 година од настанка - осветљава пут од села до средишта Старовлашке нахије и економског центра моравичког краја са сателитском станицом у Приликама и некад чувеним фабрикама тепиха, кошуља, иверице...

- Када су људи са стране, ближе и даље околине, дошли на прве вашаре у место које је подизало свој кров над главом, подсмешљиво су говорили: "Ивањица са седам кућа, све од врбова прућа". У каснијем добу, кад је већ дошла на добар глас вредних људи, кружила је пословица: "Ивањицо, и ти ли си варош?!" Људи предузетничког духа се нису обазирали на ова и друга пецкања на рачун мале вароши, а ни на оно Бранислава Нушића: "Виђен за Ивањицу" - пише Протић.

Међу значајне догађаје у вароши хроничар моравичког краја спомиње градњу цркве посвећене цару Константину и царици Јелени, свакако уз одобрење кнеза Милоша, који се са 2.000 гроша уписао међу прве ктиторе. Једном од бољих и лепших грађевина сматрала се школа, подигнута 1846, а први учитељ био је Никола Вуловић.

И тек што се мало скућило - чаршија је планула у пламену на дан вашара 23. новембра 1846. Није помогло ни што се рушењем кућа покушало пресецање ватре. Извештаји казују да је 101 породица остала без крова и "буди какови заклона". Изгорело је 70 дућана, 36 механа, 10 пекара и 41 штала. Уредништво "Сербских новина" у Београду упутило је апел грађанима широм Кнежевине за помоћ: "Јуче ко је имућан био и сиротињи делио, данас сам проси". Кнез Александар Карађорђевић погорелцима шаље 100 дуката цесарских, а на дугом списку дародаваоца налазио се и руски цар Николај Први са 300 дуката.

- У изгорелој варошици време све брише и живот не стаје. Министарство унутрашњих дела одредило је с пролећа 1847. инжењера Аугуста Лонга из Ужица да са два ученика "инџинерске школе" на лицу места црта скице плана градње кућа на два боја (спрата). Према попису из 1863, који је био и први у Србији, после ослобођења од Турака, Ивањица је имала 80 дућана, 31 механу, 17 абаџија, 11 ковача, шест пушкара - наводи Протић.

- Учитељи Светозар и Љубомир Поповић и Миленко Кушић установили су читаоницу 1868. у једној просторији, па касније у кафани "Касина". Те године основан је Абаџијско-терзијски еснаф, па су их следиле и остале занатлије. А већ следеће у чаршији је први телеграфиста Јефтимије Илијић, кад стиже и први стални лекар.

Бележећи да се око 1860. године почео јаче развијати занатски живот у Ивањици, која се налазила у богатом сточарском крају, на важном путу који води из Сјенице за Чачак и у Шумадију, ужички и професор географије и научник Радоје Ускоковић оставља траг:

- Ивањица је још од првих својих времена постала варош са чувеном пијацом за стоку и сточне производе. Крајем шездесетих, а нарочито седамдесетих година 19. века Ивањица је била међу најживљим и најбогатијим мањим местима у Србији.

Међу корице књиге Протић записује и да је прву фудбалску лопту у паланку, на Вашариште, донео Милан Радојевић у лето 1912, док се Српска војска припремала да руши карауле и царинарницу на Јавору.

Варошица од 1866.

Ивањица, у срезу моравичком, а округу ужичком, постала је варошица - место у коме стално пребивају окружне власти - по закону који је 18. јуна 1866. потписао кнез Михаило Обреновић. Овај датум је од 2013. општински празник.

"Струја не може уз брдо"

Извозећи стоку и воће у Аустрију и околне земље, предузимљиви трговци и занатлије су на Моравици 1911. подигли хидроцентралу. Чаршија је осветљење добила две деценије после Њујорка, 17 година иза Београда, а 11 после Ваљева и Ужица. Сељаци из околине су тражили "да и њима сине", али су акционари, којима то није ишло у рачун, објаснили "да струја не може да се уводи уз брдо".

Трошак за шибање

У извештају Општине 1843. наведен је необичан трошак "за потребе Примирителног суда купљене су шибе (батине), што је плаћено 10 гроша". Срески начелник је 15. фебруара 1855. писао вишим властима: "Пресудом у извесном преступленију осуђена су петорица људи на казну звану мртва шиба". Казна је извршена на пијаци, где су пролазили кроз шпалир од 30 момака, који су их ударали батинама.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

ivanjica