Између доушника и освете

novosti.rs ( Д. Гагричић ) 22. април 2024. године Друштво Коментари

Оскудица - посна земља и претње из шуме (Фото: Приватна архива) Оскудица - посна земља и претње из шуме (Фото: Приватна архива)

Страдање мештана Тромеђе у обрачунима пре 75 лета тема романа „Немирне године“. Мучења и убиства у обручу потeра, заседа и мржње. У злом добу људи почели да зазиру једни од других. Малтретирање сељака престало је доласком официра Удбе Бошка Симовић из Београда.

Шта ћеш ако ти једне вечери у кућу бану шумљаци? Примиш ли их, а не пријавиш властима, оде ти глава! Пријавиш ли их, за главу ће те скратити - како год окренеш, надрљао си. Ако ти не пресуди власт, Божо Бјелица ће ти пресудити."

Ове речи старине Гавра из Поблаћа, као да је пророк или видовњак, обистиниле су се више пута после Другог светског рата, у селима око реке Поблаћнице, на падинама Чагљевине, Стакорине, Јаворја, на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, где су се смењивале заседе и потере власти за одметницима, а бесане ноћи у домовима.

Гавров комшија Анђелко је, после дојаве доушника са Ковача, умро од батина. Одвукли су га од станице Удбе, положили потрбушке и испалили неколико метака у леђа, а родбини рекли да је убијен у покушају бекства. Увиђаја и истраге није било, пресудили су му бахатост власти и реч доушника да шурује са четником Божом Бјелицом, а његова "кривица" је била што су код њега и брата ноћу банули одметници, кратко се задржали, узевши мало шта из сиротињског дома.

Тежак живот у поратним  годинама Тежак живот у поратним годинама

У 15 слика, како назива поглавља у роману "Немирне године", Миомир Милинковић (76), универзитетски професор реторике и књижевности, песник и приповедач из Београда, пише о злом времену и страдањима мештана свог завичаја. У тематском смислу роман се наставља на два претходна - "Шумљаци" и "Истина нема рок трајања".

- Ова триголија осветљава једно време у нашој историји и литератури, које је до сада имало једностране погледе...?! Желим да допринесем сагледавању и друге стране медаље - истиче Милинковић и додаје:

- Било је довољно да неко упре прстом у неког и каже "Тај је сарађивао са четницима" или "Он у кући држи скривено оружје", па да га власти одмах лише слободе. Нова власт води бескомпромисни обрачун са неистомишљеницима, у тешком и неизвесном времену, људи су почели да зазиру једни од других, више нико никоме није веровао, јер су се и стари пријатељи међусобно оптуживали да би спасли себе или да би са неким поравнали старе, неизмирене рачуне. Знало се - ко оде у затвор не враћа се читав, а дешавало се да се никада и не врати. Истина никоме више није била битна, ни људима на власти - под батинама су се изнуђивала признања и непостојећи докази.

Миомир Милинковић (фото: Приватна архива) Аутор - Миомир Милинковић

Подсећајући да се аутор придржавао фактографских детаља и усмених предања, рецензент књиге истиче да писац ствара врло потресну и аутентичну причу о поратном времену на Тромеђи, где је годинама опстајала група Божа Бјелице, борца за краља и отаџбину и заклетих противника комуниста.

Аутору романа "Немирне године" су, како каже, драгоцена помоћ били записи прибојског професора Милете Милинковића о казивању ђеда Јакова (живео 105 година) и оца Ранка.

- Мучење и убијање сељака на Тромеђи престало је доласком инспектора Бошка Симовића, официра Удбе из Београда, у јануару 1950. године. Он је, дошавши на славу ујака Николе Тановића у селу Банићи, открио да у челу софре седе двојица командира Удбе са Заборка и из Чајница, која су имала лошу прошлост. Хусеин је све до 1945. био командант једне усташке формације, а други удбовац војник злогласне Ханџар дивизије, која је на страни Хитлера ратовала под Стаљинградом - каже Милинковић.

Прекинута младост

Унук солунца Мирчете Новица Голе био је најактивнији у одбрани села Поблаћа од усташа што су надирали са Заборка и Метаљке. Два пута је рањаван, преживео је рат и бекство из партизана, али кад је започео да се кући на дедовском огњишту, оклеветан је од комшије Ирфана и метак бахатог удбовца прекида љубав са Имшом.

Удбаш Вукосав Крезовић није отрпео што му је љубав одбила лепа чобаница Миросава, па се никад није вратила из станице милиције. Тек после 50 година један сељак је открио потомцима где је гроб у који је сахранио Радоја Бабића, козбашу са ливада Вучева и рабаџију.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.