У Старом Влаху се крај казана обнављају бројни летописи о шљивовици.

Код казана, под подрумом куће, разговарају комшије, док се жена прикрала иза зида, али не може да чује сваку реч.

- ... Ништа без ње...! Ма, није ко некад... Али, добра је ... Нема боље... Три језика говори...

Кад она двојица одоше, скочи мужу за очи:

- Казуј, о којој то причате...?! Без које се не може... !?

- Ама, женска главо, о ракији, ракији... Ништа се без ње не може обавити: ни рођење, ни венчање, ни слава, ни упис детета у школу...

У селима Старог Влаха, где су се проредили димови и умукла воденичка чекетала, печење ракије је, уз славе, ретка прилика за окупљање мештана, помињање бекријских изговора, промишљања за кућом, те песме: "Ој, ракијо, десетко, школо моја осмољетко"...

Чувеног ракиџију, који је јачину шљивовице погађао "ко град", али и знао од чега је шмек, позову да проба тек испечену ракију од шљива ранки. Отпија он, пропушта кроз нос, прсну мало и на ватру, па ће упола гласа домаћину:

- Ма уједа за стомак, не могу најбоље да оценим? - дајући до знања да би требало нешто "бацити на жар".

Кад свуче покилче и окрепи се, поче песму:

- Певај, ранка, док стигне маџарка...

У другом селу је пак стасити мераклија рекао "да је ракија мало јача од воде, да нема више од четири града?" Газдарица покушала да му удари шамар "што куди ракију", а он, познат по досеткама, измицао се док нису наишли изнад места где се сипа џибра из казана, па је мало поткачио, а она, ко на скијама, замакла у мрак! Затим је извадио пиштољ, скресао неколико пута у казан и стругнуо, док је домаћин закукао јер је туђи казан, а није знао да је пиштољ петопуц - плашљивац!

Аманет - кафу не пију без ракије

Док ложе ватру испод лампека, а капље мученица из луле, дружина тврди да је кафа без ракије - сна без ђевера.

- Никад ти ја не би' пио кафу да није јутарње ракије...

- Е, мене ти је код јутарње кафе најважније да је ракија 'ладна...!

- Ја не могу врућу кафу... Чекам да жена сркне и оде послом, па да наточим још коју чашицу...

- Ја се држим ђедова аманета: "Немој никад, ни за живу главу, без ракије да попијеш каву..."

Код казана се прекраћују ноћи причама о просидби без ракије, па набрајањем довитљивости домаћица у скривању ракије - у копривама, у амбару (где жито испије балон), па у кршу крај куће или у рупи од стогуље за сено. Жена неког испичутуре, који је умео да намирише ракију "ко ор'о стрвину", жалила се да флашу није качила још само "за капу небеску".

Кад би мраз обрао шљиве и јабуке у увачком делу Старог Влаха, мештани би се запутили у села око Моравице и с друге стране Јавора. Тако су у Маскови испијали чаше до дна, покушавали да обију који динар од цене, али им је домаћин пожелео - срећан пут.

- Ма удара у главу, не можемо потревити да се вратимо преко Јавора...?!

- Није крива ракија, него мера...

Све, осим химне

Запила се дружина у гаражи, па иза поноћи неко запита домаћина:

- Сме ли да се пева?!

- Ма слободно, брате...

- И све песме?

- Е немој само химну, не могу да стојим пијан...

Ракија или сито!

Минер Лапић из Сеништа свратио код познаника, а послужење мало касни.

- Донеси ту ракију или ми дај сито...?!

- А што сито?

- Дрхте ми руке, да ти помогнем сијати брашно...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

stari vlah šljivovica kazan