Књигом „Старовлашка ризница“ Драгољуб Гагричић завичај отргао од заборава. Сабрао 420 анегдота, 340 пословица, 2.ооо изрека, 300 клетви...

Неуморни сакупљач брушених и небрушених дијаманата народне мудрости Драгољуб Гагричић, дугогодишњи новинар "Вечерњих новости" из Нове Вароши, сабрао је у своју "Старовлашку ризницу" - 420 анегдота, 340 пословица, око 2.000 изрека, више од 260 загонетки и три стотине клетви!

А како пише у поднаслову књиге коју је управо објавио Издавачки центар "Стари Влах", у библиотеци "Огњиште", то су "зрнца народних умотворина и искре живота".

Реч је о наставку посла започетог књигом "Старовлашка умовања" (прво издање 2011. године, а друго допуњено 2017), односно бележењу предања из народног памћења, преношених с колена на колено, које је чуо са усана даровитих казивача, у свом Старом Влаху (кичма му је река Увац, а простире се, као у бајци, "преко гора" - Златар, Јавор, Мучањ, Чемерница, Муртеница, Златибор...).

И данас се, како каже, у Старом Влаху могу чути изреке из давних времена, попут - сламу једе и кучине преде, тешко везу на дебелу безу, сто година, 99 гроша, хартија и ћуприја све трпе, добра жена слушањем заповеда, плитак лонац брзо кипи, нашла врећа закрпу, дошо луч до ноката, самар бржи од кобиле, сланина се на купусу вари, није за лаку страна кантара, виси кутлача на њему...

- Или пак, ако ће неког да опомену, подсете, онда кажу: изгубили рабоше од памети, ругала се кука кривом дрвету, није свако дрво за свиралу, једном се руком чвор не везује, не повијај се за ветром који дува, не гледај у туђи чанак, чувај коња низбрдо, а вола узбрдо, не намотавај на шупљо... - наводи аутор "Старовлашке ризнице".

Кад матори пас лајe, изађи пред кућу

У овом делу, о начину живота и бистрини народних врела, према његовим речима, сведоче анегдоте, шеретлуци, догодовштине, шале - кратке приче шаљивог или сатиричног карактера са духовитом поентом...

- По форми кратке и једноставне, садрже драмске елементе, са кратком експозицијом и дијалогом и завршавају се комичним обртом, досетком на крају. Мисао им је тачна и убојита, па једна реченица може бити ефектнија од читавих страница - објашњава Гагричић.

У тим сликама живота и времена, додаје, читају се карактерне црте и преламају судбине, за њих су најзаслужнији старовлашки шерети:

- Отресити, лукави и довитљиви изданци обичног света, изврсни познаваоци менталитета, без оловке и рачунаљке, на свом рабошу читају небеске и животне прилике, "на оку" држе и "на зуб" узимају све који се товаре народу на грбачу и загорчавају живот. Шерети прате свакодневицу јунака анегдота - од чобана и ратара, планинки и снаша, дрвосеча и шумара, па рабаџија, одборника, до свештеника, чиновника и власти. На кантар времена узимају породичне прилике, неспоразуме и ломове, мотре како се сналазе и довијају и са ђаволски немирном и довитљивом мишљу, од бездушне лакрдије до наивне искрености, горка искуства преокрећу у врцаве искре и наравоученија.

Поштуј земљу и жену која рађа

У комуникацији са влашћу, њеним слугама, удворицама, лупежима и ладолежима, тврди Гагричић, обичан свет и шерети успевају да, уз комендијање и јетке жаоке, исмеју самовољу, заблуде, брзоплетости, покварењаштво, накарадности, примитивизам, острашћености, похлепу, да бритко окрпе судске заврзламе, да насамаре бирократе...

- У времену које гаси огњишта и све више смо "заробљеници" компјутерске и дигиталне технике, полако пресушују изданци и извори народног умовања. Али, не можемо се одрећи и отргнути од надахнуте живе народне речи и њених тумача. Оне су зов наших огњишта и колиба, наших кланаца и врлети, каменица и пећина, градина и висова, рудина и лазова, студенаца и врела, воденичишта и ливада, крчевина и омара... Оне спајају претке и потомке... - закључује Драгољуб Гагричић, који је књигу посветио унуцима Ђорђу, Михајлу, Лени, Петру и Маши.

Летњој облачини и зимској ведрини не треба веровати

Бeз попуста 

Сељак из засеока у Муртеници није хтео на нововарошкој пијаци да прода испод цене ни кад му остану три јаја или зубља луча... Онима што су чекали да му обију који динар пред полазак кући, говорио је: - Ако се муштерија не усмрди, роба неће...

(Из "Старовлашке ризнице")

Црње од гаврана 

Цео пролетњи дан смењују се гавранови у лету и грактању између брда изнад села. Дојадило то старијем мештанину, који би да их отера, па из свег гласа запева:

- Ој, гавране, црно ти је перје...

- Има и црње?! Кад сељаку легне во у бразди! - добаци му комшија што је грабио остатке сена на торини крај котара.

(Из "Старовлашке ризнице")

Певај ранка, док не стигне... 

Чувеног ракиџију, који је јачину шљивовице погађао "ко град", али и знао од чега је шмек, позову да проба тек испечену ракију од шљива ранки. Отпија он, пропушта кроз нос, прсну мало и на ватру, па ће упола гласа домаћину: - Ма уједа за стомак, не могу најбоље да оценим? - дајући до знања да би требало нешто "бацити на жар". Кад свуче покилче и окрепи се, поче песму: - Певај, ранка, док стигне маџарка...

(Из "Старовлашке ризнице")

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

dragoljub gagričić starovlaška riznica