На Муртеници припремају колаче од шљива маџарки и суше воће на старински начин. Зими се деца отимају за воћке осушене на промаји и дрвима „смедеревца.“ Колачи од шљива трају и по три године. Недељко и Видојка Грујичић чувају умеће и искуство предака.

Нема зимнице без пекмеза, а колачи од шљива маџарки и сушено воће су као и некада, из бакиног сандука – главна посластица. Овог искуства, али и умећа предака се, као и друга домаћинства на планини Муртеници, држе Недељко (65) и Видојка (57) Грујичић из нововарошког села Драглица.

Уз главни посао ових дана – купљење крушака за ракију, Грујичићи мимогред припремају традиционалне и готово заборављене посластице од воћа са окућнице,  из пристрањака и доља, заклоњених од севера у њедрима Муртенице. На хиљаду метара надморске висине све се спрема и чува на старински начин, а посебна пажња поклања колачу од шљива.

– При крају кувања, у пекмез се додаје неколико кашика пшеничног брашна, које помаже  да колач има укус и густину и – брже осуши. Око месец дана траје сушење на листу купуса и дасци у колиби, колач се једном преврне и онда чува у папирној кеси, а рок трајања му је и три године – казује домаћица  Видојка.

При крају кувања у пекмез се додаје пшенично брашно

Овде чувају и традицију да се колач послужује у ретким и празничним приликама, а најчешће кад стигну унуци Софија и Дуња из Чејетине и Радоје и Милош из Београда, али и деца из комшилука.

– По старом обичају, колач се на Детинце, Оце, Материце или Бадњи дан и Божић нареже као пршута. А шљивов колач може да се спреми једино од маџарки и то зрелих, па не треба додавати шећер – подсећа Недељко и жали што болест „шарка“ проређује стабла ове шљиве.

Промаја - колачи и воће на полицама колибе

У засеоку испод Таламбаса и Бријача нема савремених сушара, али зиму не чекају без сушеног воћа. Ниске исечених крушака  и јабука суши промаја – на брвнима, под стрехом, као и шљиве нанизане на прут. Понекад дрва „смедеревца“ у кухињи, на решетки у рерни и тихој ватри, греју кришке воћа сат и по, па се сушење наставља на полицама колибе или под тремом.

Воћке - ниске шљива и кришке крушака и јабука

А ако година омане и не роди у башти и воћњаку, тегле и флаше у шпајизу Грујичићи пуне плодовима са пропланака и шумарака планине. Јесенс су продали и преко 200 килограма шепурака, а брали су дрењине, трњине... Вичан у налажењу пањева борова „столаша“ и вађењу луча, као и справљању мелема од смоле, воска и лековитих трава,  Недељко зна где су станишта враниловке, омана, подубице, вирка, мацине траве, пречице, иве...

Мученица - дивље крушке родиле као ретко када

Чабар и кључ 

– Пекмез се некада кувао у ракијском казану и по 60 килограма чувало у чабру од буковог дрвета, а и мањим земљаним и дрвеним судовима. Пун си среће кад ти за ужину пекмезом намажу кришке хлеба. А суве воћке баба Војка закључавала је у сандуку и кључ носила за појасом или у прслуку – присећа се Неђо оскудица и детињства.

Нити расте, нити стари - јабуку памте три генерације

Шљивов колач крепио ратнике  

У селима Муртенице још се препричавају сећања Солунаца, како су на мобилизацијe с почетка 20 века и регрути, а и трећепозивци, одлазили са по којим шљивовим колачем и парчетом воска у торби. И дуго су их чували да, због калоричне вредности, окрепе снагу, да поделе са другом у рову и преживи се у ратним приликама...Говорили су и да је лековито ако на колачу има трагова буђи.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.