У Кушићима, на Јавору, обнављају безгробне споменике јунацима из ратова крајем 19. и почетком 20. века. Млади војници и стари кадар су ратовали где год је требало бранити заставу отаџбине, гинули далеко од завичаја. Белеге годинама нагризале кише, ветрови, лишајеви, људски немар. Реткост за наше прилике – споменике обнавља Туристичка организација Ивањице.

Да би се створила наша велика и уједињена држава дала сам све што сам имала, оно што ми је најмилије - моја три сина... Мене оставише саму самохрану да их оплакујем док сам жива...

Пре 101 годину мајка Синђа, удова из Деретина, овако је кроз сузе казивала у длето и чекић каменоресца, ређајући имена: Михаило Петронијевић, жандармеријски каплар, Мијаило Бошковић, редов III чете IV пука и Душан Бошковић, редов III чете другог позива. Уклесано је и да су кости оставили у Велесу и на Солунском фронту, а да "биљег мајка подиже од уштеђевине инвалидске потпоре 1921".

Док се на Јавору бију ветрови и гомилају облаци преко Чемернице и Мучња, из маховине израњају слова мајчине туге. Поново су читки епитафи шест крајпуташа на улазу у Кушиће, изнад пута Ивањица-Јавор, пренети из центра села 1977. на место где је некад било сеоско гробље.

Дозиви - путниче, сврати украј пута Ивањице

У пешчару драгачевског мајдана каменорезац је оставио траг о браћи Рацић. Вукота, војник VII брдске батерије Дринског артиљеријског пука, одликован за храброст у борбама против Турака и Бугара, у 28. години очи је склопио у Кривој Паланци, у Македонији. Живот брата му Радојка из XIII пешадијског пука угасио се у 20. години, Штипу, друге године Великог рата.

На крајпуташкој чесми, која крепи намернике, обновљена су војничка знамења и слова срочена за вечни спомен: "Миливоје Веђић из Кушића војник IV пука погибе борећи се са Аустријанцима за слободу и отаџбину 24. августа 1914." Не пише где му је гроб.

- Постављање надгробних обележја на местима где покојник није сахрањен стари је обичај. Ова места, по обичају, означавају празне гробове. Неколико записа на споменицима у селу Радаљеву ово и потврђује: "Хладна и студена стено, овде не постоји моје тело". У многим крајевима се сматрало, а и данас се сматра, да је то сахрањивање покојникове душe - записао је пре три деценије Драгутин М. Радивојевић, из Ивањице, сабирајући у књизи "Камена казивања ратника", епитафе са 342 моравичка крајпуташа.

Летопиоси - окамењена восјка у селу Кушићи

Ратовали су војници свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Шваба, Арнаута... И гинули су ратници далеко од родног краја, остављали кости у заробљеничким логорима, нестајали у морским дубинама... У епитафу на студеном камену и родбина и клесари, наивци, имали су намеру да немим дозивом зауставе путника, да приђе и прочита судбине и кратке животописе, кога су за собом оставили... Док је и века и света, нека се зна...

Годинама су крајпуташе нагризали кише, ветрови, лишајеви, људски немар. Првобитни изглед споменицима у Кушићима, али и на Каменој чесми, уз пут Ивањица-Сјеница, вратило је двоје вајара, ивањичка фирма "Рас" и краљевачки Завод за заштиту споменика културе. Усправљајући их, чистили су маховину, лечили оштећења и пукотине...

Епитафи - камена књига предака

- На крајпуташима доминирају четири основне боје: плава, зелена, црвена и жута, а пошто су оскудни трагови - ликове војника у униформи и представе са стране, на којим су крст и најчешће пушка, па голубица, лоза и цвеће, сликали смо према раније обновљеним крајпуташима у долини Моравице. Капе на крајпуташима и импрегнација савременим средствима штитиће их од временских непогода - кажу академски вајари Невена Милосављевић и Иван Марковић.

Пензионер из Кушића и некадашњи ивањички привредник Голубан Циврић, покренуо је иницијативу да се крај крајпуташа подигне споменик кнезу Богдану. Досељеника из Невесиња крајем XVIII века народ је изабрао за кнеза, предводио их је у борбама против Турака и под Карађорђевим барјаком погинуо 1809. године у бици на Суводолу, на Пештерској висоравни.

Споменицима враћају првобитни изглед

Славе Србију

Крајпуташе је међу првима ишчитавао песник Бранко В. Радичевић, па је и записао да сељак каменорезац није ни слутио да кривим линијама и јарким бојама пева и слави Србију. Ова самоникла уметност, казивао је, присна је као народна песма:

- Расла је упоредо са Вишњићем и Тешаном Подруговићем. Словом понекад бритка, понекад жалостива. Уклета окамењена војска украј путева подсећа нас како се гинуло.

Специфичности југозападне Србије 

Крајпуташи су специфичност и традиција југозападне Србије. Туристичка организација Ивањице једина је ТО у Србији која је повела акцију заштите и уређења безгробних споменика младима који су дали живот у Првом светском рату, али и у биткама са Турцима и Бугарима крајем 19. века. Настављају се вишегодишња издвајања и после Кушића на реду су два споменика у Ивањици - подсећа Катарина Грујовић Брковић, директор Завода у Краљеву.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

krajputaši