Реч аутора монографије „Нова Варош из старих албума“ Драгољуба Гагричића на промоцији издања у Библиотеци. Надам се да ће се књига читати као разговор потомака и предака јер су фотографије огледало живота, чувају мирис времена и успомене и држе везу са прецима.

Имам задатак да коју реч кажем о настајању и садржају књиге. Или, бар, тако нешто... На почетку ћу подсетити на пресудне чињенице за прикупљање грађе.

У новинарском занату принуђени сте да користите готово све журналистичке изразе – од вести, извештаје, до коментара и фељтона. Мене су срце, перо и ноге вукли тамо где је живот, одакле се може написати репортаже или фоторепортажа, где слике говоре више од речи. 

С друге стране, уз теме свакодневнице, успевао сам да уредницима и редакцијама наметнем или провучем и написе о кратком памћењу и брзом забораву, немару и  бахатости према баштини, да покушам пробудити успаване савести, да озбиљније започне процес заштите заоставштине, да чувамо корене и традицију, писмо, обичаје, народно  наслеђе, да мемла не обухвати прошлост Старог Влаха..

Заборав нам је највећа мана, и у српском роду, а поготову у нашој средини.

Књига „Нова Варош из старих албума“ плод је или, можда, боље рећи природни наставак вишегодишње борбе против заборава и накарадног раскида са прошлошћу.

И трећи битан моменат је да сам се, у бројним сусретима током близу пет деценија новинарског рада, а посебно задњих година, уверио колико мало знамо о завичају, знамемнитим људима, историји, али и даровима природе?!? Колико jе само непознавања чињеница, заблуда, колико смо тврдоглави да признамо ове мане...? 

Последњи воз за старе слике  

Уосталом, време ће бити мајсторско решето и о сакупљеном и сроченом међу ове корице. А све ово настајало је, некако узгред, а на крају, као неопходна карика долази и  иницијатива да се нађе дом за фотографске записе који годинама нетрагом нестају испод урушених кровова и на угашеним огњиштима или због гурања прошлости у запећак. Из ове идеје је и настао први корак – текст "Последњи воз за старе слике", на страницама "Златарских новости"  27. децембра 2013. године, а запис је објављен и у књизи "Дозивање предака" 2015. године, уз апел да се  слике саберу међу корице књиге, у поменик или завичајну монографију.

Ђаци школе у Драглици

У марту 2017. године Библиотека прихвата иницијативу и  започиње прикупљање фотографија, да тако продужи  живот успоменама, да се благо сачува и приближи генерацијама, да укаже на нове трагове...

Морам подсетити да је у Новој Вароши деценијама занемаривана брига о наслеђу, мало се записивало, сакупљало, чувало и остављало за потомке. Сакупљањем фотографија нико се није бавио озбиљније, или је то, бар, чињено у ретким случајевима. Ово је први покушај да грађа од културно-историјског и етнографског значаја у необичном издању угледа светлост дана. 

Ово издање обогаћује слику минулих деценија, јер монографија на 182 стране доноси 320 фотографија. Најстарије су с краја 19. века, па до пре четири деценије.

Трећина слика у књизи је из објектива мог фото-апарата, а остале сам сакупљао од чувара баштине, па до колега и породица, најчешће у селима и често незнаних аутора, поклонивши Библиотеци 1.300 слика у последње четири године. 

Драгоцена сведочанства у књизи су и 80 фотографија дар читалаца храму књиге.

Надам се да ће се књига читати као разговор потомака и предака јер  су фотографије огледало живота, чувају  мирис  времена и успомене и држе везу са прецима, као и они белези на гробљима и крајпуташи.

Сабирао сам слике међу корице  књиге да их тако вратим у домове унука и праунука. Многи ће овде наћи завичајне корене, са слика ће их гледати преци и земњации... Захваљујући магичном оку фотоапарата, које је бележило тренутке и заустављало време – у наслеђе су нам остала драгоцена сведочанства.

Пожутеле фотографије нису само времешне успомене или пресек једног времена, већ многе имају своју животну причу. Оне доносе радост нових сазнања, прилика су за сусрете и виђења са неким драгим особама или пределима, за упознавање са занимањима и догађајима..

Трагови и раскшћа богатог наслеђа 

Фотографије које откривају занимљиву прошлост и богато наслеђе Старог Влаха подељене су у 12 тематских целина према сродности мотива, мада је границу тешко омеђити. Кратки текстови, као најава тематских целина, покушај су да се читаоци уведу у време и  крајеве, да им се приближе  људи, занимања, догађаји, једном речју – мотиви  који  дочараваjу живот минулих времена. 

Слике са археолошких локалитета и ископина, са црквина и градина које чаме у шипражју или их круни зуб  времена, као и светиња које чувају жар вере – својеврстан су времеплов наших трагова и раскршћа на старовлашкој утрини  и аманета неимара  да се не прекида  памћење и  везаност за претке. Црквине у Љепојевићима и  Ојковици чекају неимаре и добртворе да  родна калипољска земља замирише тамјаном, да узвишења изнад ушћа Тисовице у Увац буде обасјано светлошћу кандила....

Нововарошки крај је у последњих 150 година припадао територији више држава и уз границе и деобе, у вихорима пет ратова слободу дочекивао –три пута! Пред  читаоцима су куле и граничне карауле зидане да вјекују,  као и белези и слике   ратника, којима смо  до сада посвећивали  мало пажње...

Странице монографије су и сетан  поглед  на  завичај: сточари и земљорадници под бременом година и живота, карлице планинки и чобанска коначишта,  руковети жетелаца и снопови на гувну,  косачке мобе, последње етно-оазе на планинама,  дело клесара и дрводеља  –  буде успомене на корене којих се, понекад, лако одричемо. Сада, као у сну, будимо сећања на прање  кошуља  у сред зиме на реци,  на ракијске казане и старце у   предаху  живота,  у беспућу и сиромаштву.

На староставним сликама  су ишчилела занимања у преради конопље и вуне, рукотворине домаћица које су ткале или везле уз лојанице и  крај чкиљавих петролејки. Израњају и  слике  народног градитељства  и  породичних задруга,  момачких и девојачких надметања и најлепших изданака и дамара  сеоског живота – моба, прела, сабора,   светковина, свадби – тих чувара  вере, традиције, корена, обичаја и народног духа.

Ђачки споменари чувају успомене  на најлепше животно добра, на  растанке, часове у  природи и судбину школских зграда, лучоноша писмености и средишта живота у сеоским недођијама. 

Објектив   је бележио   долазак путева и струје, узданице о(п)станак села  и  како машине одмењују руке,  те друге   економске кораке краја  и мењање  земљописа  у сливу Увца. Фотографије сведоче да су чувени сувати, хиљаде кубика грађе, пропланци и ливаде у мору четинара,  на којима се, уз свежину ноћи, крепи тело и тражи спас  од летње жеге – највеће благо Златара.  

Од заборава сачуване слике минулих времена (Фото: Љ. Вранић)

У монографији  оживљава  „стара варош“ са  сокацима и чатмарама под шиндром,   са дућанима, пиљарама и калдрмом, као и  панорамским снимцима  на првим  разгледницама.  Уз талас индустријализације,    пред крановима и бетоном нестају баште и сокаци, слике сведоче о наглим променама...  

У  сирoмашној старовлашкој пaланци највеће бреме живота је  – судбина малог места. Вазда се овде ослушкивао хук времена: са немирне границе, порушених или обновљених мостова на Увцу, са бојишта  или из великих центара. Последња тематска целина доноси слике чаршијског живота, бар  у исечцима до којих се дошло....

Мотиви којих нема више  

Имао  сам  намеру да фотографије илуструју живот и време у коме су настале,  уз  легенде  и кратак текст, као најаву садржаја тематске целине.  Зато смо  се,  при избору слика, најпре ја, а затим и   приређивачи и ликовно-графички уредници  књиге  руководили  принципом да поседују документарну вредност, али је при коначном одабиру значајна била уметничка  вредност и квалитет снимка.

У настајању фотографија значајна је временска дистанца, неке су старије и од века, а део радова је непознатих аутора.  Фотографи су одувек били прави бележници једног времена. Памтећи објективом за сва времена , трагове су  оставили и аматери и професионални фотографи. 

За чари сусрета са мотивима којих више нема захвалност дугујемо власницима првих  фото-апарата у нашем крају –  школарацима, 

просветарима, сеоским момцима, земљацима који су долазили у завичај, иза којих су остале  слике  са оним познатим  натписом на полеђини „за успомену и дуго сећање“.

Професионални фотографи су из градова долазили на позиве породица или би прокрстарили старовлашком недођијом. Сужен избор мотива, најчешће овековечених неких важних  тренутака у животу породица,  проширује новинска фотографија. 

Ово је мали или један од покушаја   да  слике прохујалих времена допринесу  обнављању  памћења,  да књига негује културу сећања, да се  враћамо  поштовању предака,   ономе чему смо до сада давали   мали допринос...

Књига,  тако,  пали и свеће  у спомен на  многе људе,  знане и незнане, који нас гледају са страница  и чије слике нам бар колико-толико поможу да разумемо раздобље о коме најмање  или мало знамо....

 Дар прецима и Старом Влаху   

У низу послова везаних за село, завичај и Стари Влах  увек сам на уму имао изреку и аманет оца наше писмености Вука Караџића: „Свако чини највише, ако чини оно што може“. Та заповест ми је била водиља и у овом послу.

Тако и  књигу на чијим страницама је свет у нестајању, дарујем прецима, Старом Влаху и Библиотеци. Желео сам, једноставно, да у ово време јагме, грабежи, отимачине,  подсетим на речи ентузијазам, труд, завичај, даровање, те да их, бар за трен – вратим у матицу живота, ако је то могуће, у овдашњим околностима...?!?

Монографија је, морам то признати, објављена, што би народ рекао – „на мишиће“. Штампање књиге је – мали подвиг... У Новој Вароши је лакше написати него објавити књигу. Уосталом, говорим из искуства аутора четири књиге, од којих сам у три случаја био и издавач.

Овде више нису ретки аутори и рукописи, а годинама су издаваштву камен спотицања – недостатак средстава и изостанак организоване друштвене бриге. 

Библиотека је, на нашу бруку, остављена без средстава за издавачку делатност и то годинама или јој се дају мрвице... 

За кратко време у Новој Вароши су објављене четири књиге, а само сам ја добио народне паре. Није то коректно и не говорим из куртоазије...Морамо ићи у сусрет ауторима –  са програмима, конкусима, средствима, подстицати ствараоце.... Не чекајући милост власти или да се она каје што је дала паре...

Изражавам захвланост свима који су помогли у прикупљању слика, те тиму који је бринуо о уређивању и ликовно-графичкој опреми и штампању књиге, као и  што је фотомонографија објављена народним парама, из буџета Библиотеке и оних који су даровали средства у њеном довијању и сналажењу.

Oживео век Старог Влаха - са промоције у Библиотеци

Највећи терет овде је поднео Игор Костић, графички дизајнер. Желим да изразим захвалност што је толико пута отрпео мене и Станка, те промени ово, и оно, врати слику горе, на 63 или 120 страну... Нека ми и не замери на неку, можда, оштрију реч. А ја са задовољан што смо функционисали као тим, што је овде право чудо, уз уважавање струке, предлога, мишљења...

Зарадили смо само мали опроштај пред  Богом и историјом, пред прецима и потомцима – што смо објављивањем монографије отворили једну велику тему, можда је боље рећи – започели. Моногрфија ће, као сведочанство за будућност – показати и шта смо све изгубили? 

Неопходно је припремити електронску верзију монографије, о књизи објавити прилоге на сајту Библиотеке...

Kао дародавац фотографија, а и у име оних који су поклонили слике, од издавача тражим да се  поред сређивања фототеке ( да би лако била додступна корисницима),  наставити прикупљање фотографија, као и истраживање о ауторима, збиркама, албумима... Можда и припремити неку изложбу...?

Ред је и за  неколико напомена:

Изневерио бих себе ако не бих изнео и критички осврат на ово издање, као и у свим другим приликама. Кад нешто кажем – онда напоменем да тако мислим, а не тврдим да је то добро и паметно.

Није се међу корицама нашло све што је вредно помена. Дугачка је листа разлога, а ја, као аутор, не тражим оправдања.

Кад погледам странице књиге имам утисак да су нека поглавља оскудна и да су могла бити  богатија, а да је Новој Вароши у две тематске   целине дат већи обим и значај,  готово трећина књиге, да су неки мотиви понављани или превише експлоатисани... У томе је моја кривица јер сам уредницима понудио већи број фотографија, а нисмо имали довољан број солидних снимака. 

Друга опаска се односи на подлогу у текстовима, која отежава читање, а тамо се налазе појединости чини ми се важне за сваку тематску целину.

И на крају – како, опет, не бити задовољан, кад се  остварила моја и намера Редакционог одбора да – пробудимо интересовање за баштину...То пробуђено интересовање треба искористити...

Ова монографија је значајан издавачки подухват и  слободно могу рећи у низу последњихгодина вредан културни догађај, припремљен и изведен са овдашњим ауторима, без позивања „ресаваца“ и „паушалаца“  са стране,

Кад ме ових дана питају како је настала књига, одговарам изрекама из Старог Влаха, где је некад пословички говор био говорна навика: Ако је кратак дан, није година  и Тврди опанци и настрана памет далеко путују...

Учесници промоције књиге

Монографију  су  29. јула  у Библиотеци „Јован Томић“, поред аутора,  представили чланови Редакционог одбора: Станко Никачевић, академски сликар и ликовно-графички уредник књиге, Радиша Филиповић, професор  историје и Милана Јелић, директор Библиотеке. Поруку рецензента  монографије Милисава Ђенића, историчара из Чајетине, прочитала је Теодора Мишевић, као и  одломак из књиге „Увац, река које нема“, а  Владимир Дулановић своју  причу „Боеми“, док се пред посетиоцима на видео-биму смењивало 320 фотографија. 

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

monografija nova varoš iz starih albuma