Осаћани у више од два века остављали препознатљив печат у српском градитељству. Књига Драгише Милосављевића описује вештину врсних мајстора. Куће осаћанке, складних пропорција, по мери човека и природе. Сваког пролећа прелазили Дрину у групама од 50 до 100 људи.

Стизали су мајстори из Осата на згаришта спаљених села и варошица Србије после буна и устанака с краја 18. и кроз читав 19. и 20. век. Сваког пролећа прелазили су Дрину између Благовести и Ђурђевдана, а враћали се између Митровдана и Аранђеловдана, али и касније због уговорених послова и благих зимa.

Дрину су прелазили у групама по 50 до 100 људи скелама код Љубовије, Вишеграда и Зворника. Према податку турског ђумуркџије код Љубовије једног пролећа у четвртој деценији 19. века "превезао је у Србију 700 неимара". Други запис каже да је Ваљево деценијама било састајалиште мајстора...

Неимари - дружина Осаћана у Чајничу половином прошлог века

Овако у књизи "Осаћани, наслеђе генерацијског искуства", ужички историчар уметности Драгиша Милосављевић чува од заборава врсне неимаре из Осата, области у североисточној Босни, са леве стране реке Дрине, на њеној великој кривини између Вишеграда и Сребренице. Подсећајући да су у печалбу ишли далеко од Скелана, Братунца и других места завичаја, он пише да су градили у Србији, све до Мораве, али и широм Босне и Приморја и тако оставили препознатљив печат у традиционалном српском градитељству.

- Задојени традицијом и наслеђеним вредностима патријархата, стварајући снагом индивидуалне креације и колективним прегалаштвом, Осаћани су родоначелници једне нове градитељске епохе. Запамћени су, пре свега, по кућама осаћанкама, са високим и стрмим крововима. Њима се приписује конструкција четвороводних, високих кровова, покриваних шиндром од храста, бора, јеле, а тамо где није било квалитетног дрвета покриване су танким каменим плочама из мајдана каменог шкриљца. Куће складних пропорција, са једноставним распоредом простора и топлином, грађене су по мери човека и природе - наглашава Милосављевић, аутор књиге у издању ужичког Народног музеја и Националног парка "Дрина" из Сребренице.

Мајсторство: црква брвнара у Дубу

Кућа осаћанки, као и колиба и вајата, има још у скромним етно-парковима отвореним у последњим деценијама на територији Републике Српске. Знатно више сачувано их је на Златибору, где су Осаћани предали занат у руке мештана. Овде им је век продужио етно-музеј "Старо село Сирогојно".

Прекодринским дрводељама славу су донеле и цркве брвнаре, са стрмим крововима, који и по неколико пута надмашују основну висину објекта. Монументалне кровне површине у Дубу, Такову, Брезни, Сечој Реци, Јарменовцима, заобљене на западној и источној страни, наткривају, како каже аутор, попут огромних кишобрана. У овим духовним седиштима посебна пажња поклањала се декорацији, коришћењем мотива из народног стваралаштва.

- Осаћани су и градитељи познатих објеката у Београду - Велике касарне и Краљевог дворца (познатијег из Мајског преврата), затим кнежевских конака, кућа нахијских кнезова, српских кућа у Ваљеву, Мионици, Ћелијама, Крчмару и бројних стамбених објеката чији је власник био кнез Милош Обреновић. Подизали су и џамије, текије, медресе, а посебно су били вешти у градњи џамија са дрвеном мунаром - истиче Драгиша Милосављевић.

Књига: чувар наслеђа од заборава Аутор Драгиша Милосављевић

Осаћани су алат, као и градитељске вештине, наслеђивали, чували и обнављали. Уз секиру за обарање дрвећа, једна од основних алатки им је била брадва, специјална секира са благо повијеном држалицом, за тесање из руке греда, темељача, венчаница, рогова, те цепање шиндре или клиса. Сечиво је било нешто тање и благо повијено ка унутрашњости оне стране која је секла дрво.

Наслеђе - алат Љубинка Савића из Бољевића

Уз више врста тестера и длета, незаобилазни алат у финалној обради и обликовању били су рендићи (блањалице), свлак или рапон, стругач, гладић, облић, па помоћни алати као кесер (тесла), сечивица (просјек), чивињак (сврдло, бургија), коленике и дрвени чап, рашља са рудом. Мерне инструменте - винкле, терезије (равнило), висак, шестар - правили су код својих ковача у зимским месецима у Осату, где су клепали и оштрили секире, длета, сечивице, кесере, док су метални зидарски и столарски алат набављали у Земуну, са жигом бечких радњи.

Занат

Занат се преносио са оца на сина, са деде на унука, а учење се разликовало од других средина.

- Мајстори шегрте нису смели тући нити малтретирати и то је било надалеко познато. Није било повлашћених, рецимо "дете овога или онога" учиће код неког пријатеља или познаника. Управо су Осаћани практиковали обрнути редослед, па су најбољи и најпознатији мајстори своју децу давали на учење код оних сасвим непознатих и за учење недовољно припремљених, "јер се занат очима краде", како су говорили - открио је аутор током истраживања.

Реч је била - Закон 

Осаћани су били познати као градитељи који нису потписивали уговоре, нити захтевали сведоке приликом погађања послова на страни. Занимљиво је сведочанство из новијег времена неимара и предузимача Јова Дивљаке:

- У моје време реч је била закон. Све сам радио на реч, много пута без пара, али све је било поштено плаћено. Веровало се више у људе. Људи су били скромнији и поштенији, солидарнији, више су помагали један другом у невољи и у сличним ситуацијама...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

knjiga dragiša milosavljević neimari osaćani graditelji bosna