Век и по у селима између Златара и Јадовника препричавају пророчанство. Усуд девојке из Лопижа: двојица младожења покушај отмице платила главом, као и ага. Покупили све, потерали стоку и упутили се на границу са Србијом.

Те летње ноћи кад се у кући Петра Трмке родила девојчица, плачом је пробудила дубровачког трговца, који је заноћио у селу Лопиже, између Јадовника и Златара, пратећи караван са робом, од Дубровника према Нишу. Трговац чудног изгледа и у необичној одећи нешто је сањао и општио са вишим силама, па рече домаћину да детету дају име Сара, обдари је великим златником и каза:

- Биће ово лепотица какву нисте видели у овом крају. Срећно ће живети са оцем и мајком, браћи ће бити понос и дика, али кад стаса, многима ће несрећу донети, због ње ће страдати, а она неће бити срећна због тога. Смириће се и наћи свој усуд далеко одавде.

Записујући казивања стрица Милије, у причи "Љубав Саре Петрове", овако је пре неку годину у "Савиндану" Славољуб Васојевић, професор и хроничар краја, пренео предање о пророчанству трговца од пре века и о трагичној судбини сеоске лепотице, који се преносе у селима двеју планина.

- Сара се прочула у читавом крају. Док игра у колу вашара на Сувом бору момци је кришом погледају. Сваки хоће да је понесе у очима... А стасита и поносита, црни тршави жбун на глави, а очи ко трњине. Држала се отмено и поносито, али не и надмено. Кад се некоме од њих осмехне - колена клецају. Нема јој равне, као да ју је неко узео из вилиног кола, па послао да људе мађија...

Гледала је и Сара момке, није да није, али се није могло знати који јој је за око запао. Кршног момка из Прелића, у Мишевићима, који се зарекао да ће бити његова, Сара је одбијала, казујући да залуд цепа опанке, а браћи, на гласине, одговарала:

- Само мртва могу бити његова! Жива никако! И да знате: никоме се нисам обећала, чекаћу своју судбину...

Летос су чланови фамилије Прелић, на Равнинама, изнад засеока, подигли камени белег са записом: "Прелић Петар и Косто. Бранећи право на љубав изгибоше почетком 20. века. Поносни потомци". Један од потомака, Милош Прелић, професор у средњој школи у Београду, део страница романа "Разасвит на Орловом кршу" посветио је овом догађају из, каже, по свој прилици 1905. године. У нарацији је променио имена прадеде Петра и несуђеног младожење Коста.

Приповедач Васојевић у записима сведочи да је негде иза Петровдана, у време кошења ливада, усред бела дана, као из земље бануло десетак Прелића. Сара је за разбојем ткала, зграбиле су је јаке мишице и извукле, она се отимала и у очајању запомагала:

- Не дај ме, мајкоооо!

Мајка је некако успела да обавести укућане. Први је до куће стигао Вуксан, зграбио пушку испод стрехе, за њим су остали кренули у потеру. Угледавши Сару, клонулу, онемоћалу, као покошени цвет ливаде на јулском врелом сунцу, подвикнуо је:

- Стани Прелићу, да видимо чију сестру без питања водиш. Пусти Сару! Пусти, кукала ти мајка, ил' ћеш данас погинути!

Разлеже се рески пуцањ и младожења паде поред Саре. Припуцаше и Прелићи, а Вуксан, који није тражио бусију, други метком обори и младожењиног оца. Пресуда турског суда у Сјеници била је кратка: Вуксан је слободан! Нико не може на такав начин да се жени.

И у другом случају неузвраћене љубави, момак Радуле је покушај отмице - платио главом. Код оваца је ножем напао Сару, хтео као звер да зграби плен, па ју је ранио и дао се у бег. Убиле су га заптије, гонећи неког одметника.

Потомци чували сећање на Петра и Коста

Чекала је Сара своју судбину, а брат Властимир, бранећи њену част, вилама је убио агу напасника, што се данима гостио под крушком, бројао вреће јечма и зоби на гувну и тражио да га Сара служи. Док се у колиби нагнула да затегне кревет и синуле јој бутине беле као снег - ага је изгубио памет. Мајка је чула врисак, а брат, дотрчавши са гувна, затекао је агу да се још рве са Саром.

Мртвог агу, пише Васојевић, замотали су у ирамче на ком је седео и сместили га у амбар. Исте вечери покупили су све што су могли да понесу у повезу, потерали стоку и упутили се на Јавор и границу према Србији, која је била на три сата хода. Никад нико из села није сазнао где су се зауставили и поново окућили. Или је неко знао, али није хтео да каже...

Забрањена љубав

- Била је то забрањена љубав, јер Трмчићи, богата фамилија, нису дозвољавали да се њихова одива уда за сиромашног Коста Прелића. Сплет околности делио је Прелиће од погибије: Требало им само 15 метара да замакну у клисуру испред потере, а пушке им нису опалиле јер их је прабаба Милева подмазала да не "падне крв". Белег смо подигли на месту погибије јер сви остали преци имају споменике на сеоском гробљу - казује Милош Прелић.

Завичај - засеок Прелића на Златару

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

sara lopiže