У завичајном Музеју у Новој Вароши коначно сабрали део грађе о лози угледних велепоседника и трговаца. Посетиоце Завичајног музеја у Новој Вароши, одељења ужичког Музеја, однедавно низ докумената, фотографија и записа, уз неке раније експонате, подсећа на животни пут Борисављевића, једне од најпознатијих фамилија велепоседника и трговаца у Старом Влаху.

Борисављевићи су старином из околине Зетске жупе. Крајем 15. века су, после терора Албанаца, свили гнездо у Буковику, под Јавором, а први конак у Вароши подигли су средином 18. века. У селима на десној обали Увца имали су око 2.500 хектара земље, а на Златару и околини преко две хиљаде хектара шума, пашњака и њива, где се увећавала породична задруга, као и иметак.

- Као велепоседници и трговци, током 19. и у првој половини 20. века, Борисављевићи су знатно допринели привредном, просветном и културном развоју Рашке области. Помагали су, учествовали у устанцима српског народа и ослободилачким ратовима, залагали се за опстанак српског домаћина, за добру пословну сарадњу, за укупан друштвени развој, због чега су уживали велики углед међу суграђанима, пословним сарадницима и представницима власти - истиче кустос Индира Генџић.

Разгледница: Са поседа фамилије, на Златару 1928., Фото Архива Музеја

На старовлашкој ветрометини, где је и голи живот био својеврсно јунаштво, лоза се у тешкоћама и довијању борила са алама и вранама Османског царства. Ипак, успевали су да помажу опстанак и обнову светиња у Буковику, Бањи, Милешеви, Пљевљима, откупљивали су црквена имања од Турака и прибављали фермане, али и да подупру подизање школа и довођењем учитеља.

- Кримски рат (1853-1856) највише је допринео да поједини нововарошки трговци знатно увећају свој иметак купујући и препродавајући крупну и ситну стоку. У том послу предњачио је Мићо (Тимотија) Борисављевић (1815-1871) и његови синови Васо, Алекса и Милан. Трговачка представништва имали су у Скопљу, Митровици, Приштини, Призрену, Солуну, а различиту врсту робе су извозили и у Аустрију, Италију, Грчку, Турску, Дубровник, Немачку. Појављивали су се као донатори на сајму коже у Лајпцигу, а потомке школовали у европским престоницама - подсећа Генџић.

Кубуре и сабља

У витринама Завичајног музеја од оснивања 2012. су реплике две кубуре које је вожд Карађорђе поклонио Тимотију Борисављевићу, прилоком боравка у Новој Вароши 1809. године. Један од ретких оригиналних експоната је сабља Петра Борисављевића, пуковника у Јаворском рату (1876-1878).

(foto: Архива Музеја)

Међу последњим објектима које су подигли у завичају билe су пилана у селу Дражевићи, а затим и централа из које је Нова Варош крајем тридесетих година прошлог века добила струју. У Музеју настоје да се у Народној библиотеци Србије конзервира књига пословања Борисављевића из 1909. године, коју су радници пронашли приликом сеобе из пилане у Дражевићима у погон "Слогу", а први директор Душан Никачевић чувао и пре неку годину даровао je Музеју.

Оронула Капела Борисављевића на Зебиновцу, подигнута 1938., Фото Архива

У граду под Златаром успомену на знамениту лозу чува Борисављевића сокаче, које повезује магистрални пут и главну Карађорђеву улицу, недалеко од цркве. Од свих је на градском гробљу Зебиновац заборављена, како на вратима сведочи натпис "породична капела и гробница Милана М. Борисављевића, поседника из Нове Вароши 1858-1932. Подигоше синови Милутин и Душан 1938." Ова двојица потомака су се током Другог светског рата са породицама одселили из Нове Вароши у Крушевац и Београд, а имовина је касније национализована.

Дукате позајмили Влади  

У породичниј  лози најистакнутију су били Тимотије, Мићо, Васо, Јово, Алекса и Милан. Српској влади позајмили су 10 000 дуката за припрему Српско-турског рата 1876-1878. године, због чега је Васо лежао две  године турске тамнице. Они и њихови потомци су бирани у црквено-школске одборе, за председнике општина, народне посланике, представнике среза...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

muzej borisavljebići raška oblast