Спелеолози одавно урадили план о уређењу пећине Дуруље под Јавором, али је он по свему судећи негде затурен. Уместо да буде туристички бисер, доступна само стручњацима. Пећина скривала народ од Шваба и Турака.

Пре 44 године београдски инжењер и спелеолог Милутин Рудаковић Кепа (79) и др Јован Петровић, тада најбољи познавалац пећина у Србији, предали су општинским челницима у Новој Вароши пројекат уређења пећинe Дуруља у селу Буковику, под Јавором. Међутим, ни у неколико наврата касније Рудаковић није успео да заинтересује власт и планере развоја града под Златаром да овај природни драгуљ постане и туристички бисер и да употпуни понуду Старог Влаха.

Што је најгоре - тај елаборат се затурио или изгубио кад општинских ћата. С друге стране, благо јаворске лепотице, како су је назвали спелеолози при открићу 1964. године, доступно је само малом броју истраживача, и то вичнијим и смелијим, као и онима који су имали срећу да камером забележе чари украса што их је машта природе вајала вековима.

- Предлагали смо отварање улаза у пећину, километар ниже, код врела Вршевине и да се изнад реке прошири пут талпама до горње галерије, као у Рајковој пећини код Мајданпека - прича Милутин Рудаковић, члан прве експедиције. - Уредило би се око 800 метара, на ходницима и галеријама где је накит надохват руке. Нису потребна велика улагања.

Улаз у пећину више подсећа на вучју јазбину, па се до прве галерије стиже пузањем кроз пролаз дуг 15 метара, а затим се помоћу лестви спушта 40 метара у кањон. Украси на улазу, које је машта природе вајала вековима, очарали су спелеологе.

- У кањону су дугачки усеци и галерије са вировима, водопадима, језерима и коралним острвима - са одушевљењем говори Рудаковић, који се више пута враћао у походе јаворској лепотици. - Осим што је богата водом, Дуруља има и прелепи накит: кањон је црне боје, а горње галерије су наранџасте и беле, са многобројним каменим стубовима, стрелама и статуама, међу којима доминира Деда Мраз.

Спелеолози и ТВ камермани 1979. испод статуе Деда Мраза

Река која купи воду Калипоља, понире пре Јастрепца, а онда у селу Буковику избија као речица Вршевина, десна притока Увца. Пећина је још тајна јер је испитивање, после две километра, зауставио тешко проходан сифон.

У пећини се у злим временима народ скривао од Турака и Шваба, склањајући под њене свидове оружје, муницију, намирнице и одећу. Пре две и по деценије, Завод за заштиту природе Србије је првом комшији у засеоку Курћубићи дао "црно на бело" да чува подземно благо и спречи изношење пећинских украса.

Извор реке Вршевине, кад копне снегови Јавора

Пећина Дуруља, као и цело сливно подручје Увца са три акумулациона језера у клисури, припада Специјалном резервату природе "Увац" из Нове Вароши. Мештани подјаворских села - сточари и произвођачи белог мрса и кромпира, огорчени су на Резерват и локалну власт што су окренули леђа Дуруљи, а велика средства издвајају за рекламу и каталоге о меандрама Увца и увачког пећинског система на подручју општине Сјеница. Тако, кажу, дувају у једра комшијама, који и убирају највеће приходе од посетилаца, поготову у горњем делу Увачког језера. Отварање Дуруље би, тврде сељаци, сиромашној нововаршкој општини довело нове посетиоце и повећало приходе сеоског туризма.

Улаз у пећину као вучја јазбина

Први истраживачи 

Пећину на западној страни Јавора, испод Голог брда, пре 56 година открили су чланови Спелеолошког одсека Београда - Стадоје Кусицки, Бранислав Божовић, Мирослав Бакић, Милутин Рудаковић Кепа, Станислав Жолај и покојни Петар Бакић. Низ реку понорницу тада су пловили у гуменом чамцу.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.