Од свега за шта га је сиромаштво у детињству ускратило, десетогодишњи Александар Милић из села Дрежник код Ужица највише пати што нема купатило.

Ни то што му је кућа без струје и воде, што гази по подовима без подлоге, што учи под светлом воштанице, што му кроз собу шибају ветрови, што нема чиме и с ким да се игра... Ни пољски WЦ, ништа за њега није толики проблем колики је купање у лонцу.

Лако би и то поднео да онај стари лонац, у који мора да чучне да би се опрао, није труо, па рђа на којој стоји гребе ноге дечаку. У истој посуди у којој се Александар купа, његова мајка, оболела од реуматског артритиса, пере веш.

„Пре неки дан, док је прала моју одећу, руке су јој побелеле и укочиле се у хладној води”, прича дечак.

Са другом децом се дружи само у школи јер у засеоку у ком живи нема његових вршњака, фото: Милош Цветковић/ Рас Србија

Ако ишта ваља у дому Милића, у селу Дрежник код Ужица, јесте то што у њему трочлана породица живи у љубави и слози, и што је кућа мала па се лако загреје. Александар и његови родитељи Снежана и Богосав живе у тескобних 35 квадрата у којима је скоро све старо, пропало и покварено, у којима се све распада.

„Изнад свега бих волео да имам купатило, да се купам као и сва друга деца, да не чучим више у оном лонцу. Тата каже да је немогуће да у старој кући направимо купатило, и да ћу га имати оног дана када завршимо нову кућу. Само не зна да ми каже када ћемо то дочекати. А и од ког новца да је завршимо и опремимо јер су и мама и тата незапослени”, као велики се јада Александар.

Милићи преживљавају надничећи. Богосав једва дочека када га неко из Дрежника или околних села позове да ради, не либи се ниједног посла, било да копа канале или чисти туђе штале. Питање је до када ће и то моћи јер га издаје вид. Снежана иде у надницу кад јој здравље дозволи. Корисници су једнократне новчане помоћи, од Центра за социјални рад у Ужицу с времена на време добију по 3.000 динара, а од Црвеног крста пакет намирница. Имају десет ари малина које углавном бере Александар, јер му у сезони бербе родитељи тежак динар зарађују на туђим имањима. Њихова земља је посна, није за пољопривреду.

Моја мајка је одрасла у дому, али није имала родитељску љубав као ја, каже Александар, фото: Милош Цветковић/ Рас Србија

„Струју немамо седам година, искључена нам је због дугова. Уз помоћ града Ужица и Центра за социјални рад дуг је недавно намирен, али недостаје нам новац за прикључак. Набавили смо агрегат да с времена на време разбијемо мрак у кући. Воду имамо на чесми у дворишту, али не у кући. Немогуће ју је увести”, причају Милићи.

Тик уз стару кућу, изграђену средином педесетих, Александров деда и отац су озидали нову кућу још 1983. Пре 20 година Богосав ју је ставио под кров и ту стао.

„Сањам да се уселим у нову кућу. Прво бих заврљачио у смеће онај проклети лонац и улетео у купатило, да се окупам ко човек у правој кади. Водом из бојлера, не оном коју мама греје на шпорету. Па ћу онда да упалим светло и под њим натенане напишем домаћи задатак. И сад понекад учим под светлом сијалице, али под журбом јер агрегат много троши па морамо да га искључимо. Онда обавезе за школу завршавам под жишком свеће”, открива нам своје снове дечак из околине Ужица.

Од стоке Милићи имају само једну свињу. И она ће убрзо под нож јер породица мора да се прехрани. Опет, животиње траже бригу, а ко ће да их гледа кад Богосав оде у надницу, Александар у школу, а Снежани болест не дозвољава да их намирује.

Пре неку ноћ је дечаку било хладно у старом кревету кад трули прозор није могао да заустави ветар који је фијукао Дрежником. Ујутру му се није милило да се умије студеном водом у дворишту. Пре него што је отишао у надницу, отац је морао да одледи смрзнуту чесму. Стара кућа у којој Александар живи нема фасаду, њене одаје штити само омалтерисана цигла. Подови куће су го бетон прекривен прастарим теписима. Зидови су испуцали и поправке им нема. Ормари у Александровом собичку су криви и разваљени. На полицама дечакове играчке, али све одавно поломљене и неисправне.

Александар са оцем Богосавом и мајком Снежаном, фото: Милош Цветковић/ Рас Србија

„Нисам гладан, никада, мада бих волео када би родитељи могли да ми купе мало више слаткиша. Имам да се обучем и обујем, некад захваљујући мами и тати који ми купе ново, некад рођацима који ми поклоне нешто што је њима омањало. Не трпим ја, трпе моји тата и мама. Не сећам се када су се они поновили. Зато од њих не могу да тражим да ми купе компјутер, радни сто, нове патике, намештај, играчке, тепих, кревет, све оно што моји другари имају”, зрело размишља десетогодишњак.

Лопту је пробушио. Дечја гитара на којој је волео да свира је поломљена. Бицикл му је покварен. Увек му зафали школског прибора. Хвали се Александар половним телефоном који му је поклонио комшија да се, кад аутобусом стигне до два километра удаљене школе, јави родитељима. Са другом децом се дружи само у школи јер у засеоку у ком живи нема његових вршњака.

„Немам право да се жалим. Моја мајка је имала много теже детињство од мене. Њу и њених шесторо браће и сестара је њихова мајка оставила. Мама је одрасла у дому за незбринуту децу. Имала је струју и воду, никад јој није било хладно, али није имала мамину и татину љубав као ја”, каже Александар.

Како да помогнете

Сви људи добре воље који желе да помогну деци могу да пошаљу СМС на хуманитарни број 2552 или да уплате средства на динарски текући рачун "Блиц фондације": 2750010221949709 90 или на девизне рачуне 10221949724 45 - за уплате у еврима; 10221949711 84 - за уплате у швајцарским францима и 10221949717 66 - за уплате у доларима, ОТП Банка Србија, а.д. Београд.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.