Име Марине Шапоњић синоним је за руски језик и културу у Новој Вароши, али тако није било пре 20 година када су и родитељи и деца били против учења руског језика. Није било лако, али је вредело.

Пушкинова награда за Марину Шапоњић

Ову школску годину, једина професорка руског у Вароши, започела на најлепши могући начин – лауреат је Пушкиновог конкурса за најбољи есеј написан на руском језику који долази ван руског говорног подручја. Са поносом истиче да је ова награда круна њене осамнаестогодишње каријере  професионалног русисте.

„Пушкин под напоном  220: споменик или блогер“ назив је овогодишњег конкурса који већ 20 година традиционално организује Руска газета. На карактеристичан начин професорска из Нове Вароши обрадила је ову тему, а  жири је њен рад оценио као искрен, пун емоција и са специфичном дозом хумора. 220 година од Пушкиновог рођења Марину Шапоњић асоцирало је на 220 волти.

„Подсећа ме на 220 волти под којима радим свих ових година и мислим да би на вратима кабинета за руски језик требало да стоји под напоном 220 волти не улази“, кроз омех се присећа Марина својих почетака рада у школству.

Пушкин је разумљив и близак и данашњој деци која одрастају уз стрипове, yт и фејсбук . Својом великом заслугом Марина сматра то што деца данас много више читају дела руске књижевности, а потврда да је то што ради добро, стиже и од бивших и од садашњих ђака.

„Професорка је заслужна што смо заволели руски језик, који је веома сличан нашем, а и њихова књижевност је много лепа“, објашњавају деца која за професорску имају само речи хвале.

Марина  је ову награду доживела као остварење најлепше бајке. Иако се у њеном свакодневном животу осети љубав према далекој Русији, за себе ипак више воли да каже да је реална него русофил и да је на време схватила непроцењиву вредност културе настале на тлу једне тако моћне нације.

„Kада би нестала руска књижевност свет би занемео, када би нестала руска музика свет би оглувео, када би нестале боје постали бисмо далтонисти“, са одушевљењем прича једина професорка руског језика у Новој Вароши.

И ко онда може да тврди да даљина уништава љубав – Нова Варош и Москва удаљени су чак 2439 километара, а Марина је убеђена да је пре 20 година руски језик одабрао њу да га брани и сачува у вароши подно Златара. И она то ради сваки дан са поруком да се „Русија умом не може схватити и да у њу треба веровати“. 

Зоом Уе и ПП Медиа

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.