Казивање кроз пословице одвајкада је говорна навика људи из Нове Вароши и околних села. Поруке су кратке, језгровите, бритке - богатство и снага речи. Мудрости су изданци народне оштроумности.

Када је недавно власт у Новој Вароши покушала да обнови рад једне од три некад успешне земљорадничке задруге и предложила кандидата за директора, сељаци су поручили: - Много је мачку говеђа глава!

Задруга је таворила неколико месеци, а слично је било и нешто раније са новим директором посрнулог Завода "Златар", коме су горштаци прорекли судбину:

- Биће од њега вајде ко од јарца млека. Лако је натоварити, треба понети!

Ове поруке су кратке, језгровите, бритке - студенци мудрости, богатство и снага речи процеђених и просејаних, дуката вредних.

Зрнца умовања су изданци народне оштроумности, бисери из народне ризнице, из рабоша и бисага планинаца. Вековно животно искуство од памтивека прати горштаке, од детињства до гроба, и учи их животу:

- Док је леђа, биће самара. Ништа нема горе него ко плитко мисли и плитко оре. Ако не могу коњу, могу самару. Кад би се памет котрљала, свако би за својом потрчао. Извор са кога пијеш - не мути. Стари ексер скелу држи. Нема кмета без села...

И као што се враћамо народним мелемима, чајевима завичаја, јабуковом сирћету, мирису чамових зграда и луча, руменим кожарама, једрим будимкама - нараштаји се подсећају предачких мудрости. А оне - лукаве и проницљиве, примерене сваком тренутку живота и времену, саткане су у старовлашкој школи живота, у раљама живота и патњама опстанка на ветрометини, уз будност и опрез на сваку опасност: 

- Тврдо вежи, лакше ћеш дрешити. Љута трава на љуту рану. Јабука која доцкан сазри - дуго стоји. Ко има говеда, подај му опанке на зајам. Нема кмета без села. Са другим кушај брод. Нема луча без згуча... Вук, ветар и лопов не ударају на тврдо. За младим иди, а старога слушај...

Повратак сточара Старог Влаха са пијаце

Подсећајући на то да бирократски начин изражавања, пун поштапалица и фраза, продире у све поре живота, да пословице савремени живот неизоставно потискује, али и да настају нове изреке (Добру косу и добру жену не испуштај из руке, Избори, као поплава, избаце понеки пањ и балван, Не веруј суду и ведру дану), Слободан Радовић, магистар филолошких наука из Ужица, који се бави проучавањем грађе из културне баштине, додаје:

- Казивачи, дародавци из прикрајка и сакупљачи чувају од заборава искрице народног духа Старог Влаха. Пословички говор у изрекама је говорна навика људи који живе у географском подручју занимљивом за етнолошка и дијалекатска истражовања.

Нове политичке прилике кумују да неке драгуље народне усмене традиције, срочене и избрушене на врелима народног живота у врлетима Чемернице, Мучња и Муртенице, у дрлијама Јавора и Златара, на висовима Златибора, Голије и Јадовника, горштаци препредају на ново вретено, да опомену оне који хоће да чују:

- Шта се пита метла за вратима. Само секира дебља од рада. Одувек главу диже празан клас. Плитак лонац брзо кипи. Оно ни мајка не би гласала. Мандат продај, а образ чувај. У одборника језик ко трлица. У својој кући јеж, а у општини кнез. 

Многа зрна гомилу начине

О девојкама и женама

Девојка ко прва рука конопље (лепа и стасита). Девојка се не гледа каква је на вашару, ваћ први дан по вашару. Девојку и момка ако нећеш хвалити, немој их кудити. Добра девојка не удаје се далеко. И дукат је мали, али је вредан. Образ је најбоље имање (мираз).

Где није жене, онде није ни среће. Кућа не лежи на земљи, него на жени. Кад жена ћути, не прекидај је. Да је потке ко основе, све би жене ткаље биле. Жена би ђавола у флашу утерала. Завади децу и жене да сазнаш (с)кривено у селу. Крмача и жена, кад једном провале, не вреди заграђивати. Испод мире сто ђавола вире. Ко има младу жену и стару кућу - увек има посла.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.