Ужички Музеј објавио Kаталог поставке „Спомен-соба војводе Петра Бојовић и Нововарошки крај у Великом рату 1914-1918.“

Народни музеј из Ужица објавио је Kаталог поставке „Спомен-соба војводе Петра Бојовић и Нововарошки крај у Великом рату 1914-1918.“, отворене прошле године у Завичајном одељењу у Новој Вароши, поводом 100-годишњице завршетка Првог светског рата. 

- На поставци је изложено 48 тродимензионалних предмета: оружје, делови војничке опреме, војничка одликовања, штампани панои на којима се налази 113 фотографија и 46 факсимила – истиче Станојка Миливојевић, историчар музејски саветник.- У две амбијенталне целине представљено је учешће Нововарошана у војним операцијама, њихово страдање под окупацијом, један број личности које су се издвојиле храброшћу и својим целокупним доприносом током рата, а у трећој је спомен-соба посвећена војводи Петру Бојовићу, који је потекао из овог краја.

Генерал Петар Бојовић обилази логор српске војске, 1917. (foto: Каталог Музеја)

Међу експонатима на поставци у десном крилу зграде Музеја (приземљу) су аустријски карабин и трофејна пушка, две официрске сабље,  те шлем српске војске на Солунском фронту, компас, фишеклија, чутура, табакера и други војнички прибор.

У овој ризници,  која чува успомене и обнавља памћење на јуначко време,  налазе  су и Албанска споменица  који су заслужили они који су преживели голготу и изгнанство војске из отаџибе,  те медаље, Орден Светог Саве, Орден Белог орла, Орден Карађорђеве звезде и друга признања за заслуге, храброст и одважност, а посебно место заузима пуковска застава.

Посетиоце ће у време од пре једног века вратити копија униформе српског војника, официрска блуза, а посебну драгоценост представљају копије шињела, мундира, еполета, генералске шапке и други делови опреме  војводе Петра Бојовића, урађени на основу  јединствених примерака униформи, које чува чачански Музеј.

Велики војводски мундир (foto: Каталог Музеја)

О ратним страхотама у трогодишњој окупацији Србије (1915-1918), суровости Шваба и помагача, као и страдању становништва од глади и болести, кажњавању и забранама - сведоче факсимили извештаја. У музејској поставци су и спискови интернираних лица,  документа о забрани употребе ћирилице и копије осам листова Сјеничке резолуције 1917. године, којом су муслиманске власти тражиле припајање 12 срезова Србије и Црне Горе Босни и Херцеговине и Аустро-угарској.

Објава о забрани поседовања оружја, 1. децембар 1917. (foto: Каталог Музеја)

Уз бројне фотографије експоната каталог доноси и записе о повлачењу Српске војске преко Албаније, али и народном отпору и приликама у заробљеништву и пробоју Солунског фронта.

Речју, сликом и документима представљени су живот и дело војводе Петра Бојовића, од златарског чобанчета до команданта Прве арммије и начелника Врхомве команде у најтежим биткама, уз подсећање да је „умро у Београду 19. јануара 1945. године потпуно заборављен, услед невиђене равнодушности за једно херојско доба“.

Признања војводи Бојовићу за ратне заслуге (foto: Каталог Музеја)

Аутори каталога су историчари музејски саветници Станојка Миливојевић и Радиовоје Бојовић и етнолог кустос Индира Генџић, уз графичку припрему Радомира Богдановића. Каталог је штампан средствима Министарства културе и информисања Србије.

20 носилаца Карађорђеве звезде  

Груди 20 ратника, међу 1.200 учесника  и жртава Великог рата са подручја нововарошке општине,  красио је Орден Карађорђеве звезде са мачевима. 

На поставци и у  каталогу  су фотографије и краће биографије добитника највећег војничког одликовања тог времена. У неколико случајева изостали су, на жалост,  подаци који су били познати или се до њих дошло недавно?

Нововарошки Солунци, 27. јануара 1919. године, пред Општином (foto: Каталог Музеја)

На поноу изложбе при отварању Завичајног одељења Музеја 2012. године помињала су се само четворица јунака Карађорђеве звезде из нововарошке општине?!?

Брвнара на Рзаву 

Мало је познато да је  војвода Бојовић био председник  Савеза извиђача Југославије. У Каталогу историчар Радивоје Бојовић подсећа:

- Ретки одласци у завичај и сећања на необичну лепоту планине Златара будили су у њему неостваране жеље: „Волео бих да имам брвнару, горе негде у нашим брдима, можда на Рзаву, и да у тој брвнари држим само оне најпотребније ствари. Рецимо неколико књига, папир и оловку, да читам што стигао нисам, и да записујем“.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.