Раоничка буна против дажбина Отоманског царства у западном делу Старе Србије. Побуне сељака беземљаша, 1903-1908. растресле феудално царство.

Ево вам чим смо хранили и вас и нас. Ви хоћете да нам узмете све до голе душе. Ми нећемо више остати на царској земљи! - узвикивали су сељаци затрпавајући раоницима турски суд у Новој Вароши, у понедељак 14. марта 1905. године.

Овако, у књизи "Раоничка буна", Вукоман Шалипуровић (1923-1981) описује необичан протест чивчија, сељака беземљаша, који су обрађивали земљу ага и бегова. Сељаци су искористили окупљање на гробљима на Задушнице за договор о пружању отпора, пошто су турске власти, мимо осталих пашалука у царству, покушале да у нововарошком срезу покупе претходне године укинут порез на крупну стоку. Шалипуровић бележи да је већина сељака носила скривено оружје, да су турски чиновници и аге побегли у војне касарне, а да је, уз пристигло појачање, град три дана био у опсади.

Бацања раоника било је и раније, у селу Гоње на падинама Јадовника, а побуна сељака против турских власти и завођења великих глоба у пет срезова - Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Прибој и Пљевља, трајала је од 1903. године до Младотурске револуције 1908. године. Користећи архивску грађу, извештаје са Јаворске царинарнице, те дипломатске изворе три државе (Турске, Аустроугарске и Србије), Шалипуровић је сабрао бројна сведочанства о занемареном историјском догађају у две књиге - првој објављеној у Сјеници 1969. године и другој у Прибоју 1970. године

- Раоничка буна обухватала је у разним временским размацима све крајеве Рашке, Пештера, Полимља и Старог Влаха. Она се постепено ширила из села у село, из краја у крај, а сељаци појединих крајева дизали су се на буну кад су сматрали да су услови за то најповољнији. Некад влада затишје и примирје, читава борба своди се на комитске групе и хајдучију, па затим наступа талас побуна. У почетку се буне само сељаци Срби, а касније и муслимански сељаци и све обилније их помаже грађанство - записао је Шалипуровић.

Беговска кула у селу Брњици, код Сјенице

Сељаштво је у Раоничкој буни користило све видове борбе - од појединачних убистава ага и бегова, паљења њихових чардака и амбара и плењења имовине, бојкотовања пазарних дана и пијаца, одбијања турских позива, прогоњења порезника, па до љутих бојева са турском војском и паљења касарни и караула. С друге стране, у одмазди, где је учествовало и по 3.000 турских војника, следила су хапшења сеоских првака, суђења, затвори, зулуми, убиства или спасавање главе и бекство са чељадима у Србију.

Иако устаници нису успели да изграде један чврст начин вођења буне и командни центар, ипак су и са тим недостацима постигли велике успехе, наводи Шалипуровић, и подсећа:

- Раоничка буна растресла је турско феудално царство и њену управу у сјеничком и пљеваљском санџаку, па и у целом косовском вилајету и тако убрзала процес распадања Турске. Поред економске борбе, буна је уздигла националну свест сељаштва, основне устаничке војске, која је у коначном ослобођењу 1912. године дала неколико хиљада комита и устаника. 

Сељаци, учитељи, свештеници

У Раоничкој  буни вође су биле највећим делом из редова сељака, али и учитељи и свештеници, синови и браћа чивчија, од којих су се неки калили и у устанцима 1875. и 1882. године. Међу најзначајнијим личностима су Нинко Колџић Колџија, из Крљаче, у околини Прибоја, Спасоје Војиновић, из Пренчана у пљеваљском крају, па Филип Јеловац, из Мељака, Горан Пуповић и Ђурица Божовић из Бобова, Вук Ранђеловић из Побијеника, Алекса Друловић из Вранеша, Миладин Симић Никачевић, учитељ из Радоиње, свештеник Чедо Чакаревић, из Штиткова, под Јавором...

Углед вођа 

- Вође у буни нису трчале за пленом и пљачком. Сву покупљену стоку и жито ага, бегова и трговаца пребацивале су у логоре за исхрану побуњених сељака. То им је још више подигло углед код сељака, који су их слушали и извршавали све заповести - записао је Шалипуровић.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.