Било да се крећете из Београда или из далеке Немачке путем према Бистрици, довољно је било рећи возачу: "Стани ми код Крџавске воденице" и нико те не би бледо погледао...

За ово место су сви чули... Ту би те дочекао један стари чича који се звао Драгомир, познат, како би он говорио, целој Европи. Ту је била воденица са великим каменом кога је покретала река а по којој је село и добило име. Ту су Бистричани и људи из околине млели жито.

Свраћали су радо и путници намерници који су пролазили магистралом и куповали брашно за проју и 'леб. Ту је била и кафаница у коју су најчешће свраћали мештани који су се враћали из фабрика. Уморни од испуњавања радне норме радо би ту испијали пиво, збијали шале а бога ми и неретко запјевали "Вјетар дува са превије". Махом су то били Челичани и Гобаћани. Зими су се играле карте.

С' временом нестадоше фабрике а са њима и радници, капиталисти пресушише ријеку, стаде воденички камен... Са воденицом утихну и пјесма. Драгомир нејак и стар у борби против тираније за своју воденицу и парче хлеба убрзо изгуби здравље и од старости и туге за воденичким каменом и жубором реке, предаде душу Богу. Оста воденица сама у корову. Прегазило је време. Чека свог помељара...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.